PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ- TOPALOVIĆ
INTERVJU: LJILJANA ŠARAC
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
LJILJANA ŠARAC VREDNO PIŠE, STVARA I DOČEKA NAS SA NOVIM IZDANJEM NA SVAKOM SAJMU KNJIGA U BEOGRADU. OVOG PUTA JE TO ROMAN „STARIJI“ O LJUBAVNOJ VEZI SREDOVEČNOG MUŠKARCA I MLADE DEVOJKE, KOJI SE ČITA U DAHU.
DA LI JE DANAS SVE VIŠE LJUBAVI IZMEĐU PARTNERA KOJI IMAJU VELIKU RAZLIKU U GODINAMA? DOK SI U „STARIJOJ“ SAGLEDAVALA KOMPLEKSNOST ODNOSA IZMEĐU STARIJE ŽENE I MLAĐIH MUŠKARACA, U ROMANU „STARIJI“ SIŽE ČINI OBRNUTA PERSPEKTIVA – LJUBAVNA VEZA SREDOVEČNOG MUŠKARCA I MLADE DEVOJKE.
Moja prva tri romana su istorijske sadržine. U njima se prate sudbine Irine Branković, poznatije kao Prokleta Jerina (roman “Opet sam te sanjao”), princa Đorđa Karađorđevića (“Gde sam to pogrešila?”) i princeze Jelene Karađorđević (“Zid tajni”). Kao protivteža stoje priče o junacima iz savremenog života. One su, kao ram na slici, u drugom planu. Zato sam stalno imala osećaj da su ljubavne priče nerazvijene, stidljivo date tek u naznakama. Trebalo mi je da se opustim, razmašem, raspišem u jednom romanu koji će ceo celcijat biti ljubavni. U tome me je podržala i urednica moje izdavačke kuće Evro Book.
Ideja je bila dobra, želja jaka, ali je trebalo pronaći temu koja nije eksploatisana, a koja će zanimati čitaoce.
Kako? – pitala sam se, misleći da je o ljubavi sve napisano.
Ali nije!
Uvek se nađe neka pojava koja intrigira ili novi ugao gledanja na stvari.
Za mene je to bila veza u kojoj je postojala velika razlika u godinama. Počela sam sa onom kontroverznijom u romanu ”Stariji”, koja više diže prašinu i izaziva oštre komentare.
Ujedno sam ih se i plašila. Tako umesto da pišem o kuguarkama na srpski način, pokušala sam da ispričam životnu priču kako se ostvarena, zrela, porodična žena nađe u naručju mlađeg muškarca.
Htela sam da idemo njenim stopama, ali ne da bismo joj sudili, već da bismo je razumeli. Tamo gde su snažna osećanja – sve je oprošteno!
I evo odgovora na vaše pitanje: mislim da se samo čini da je danas više veza između partnera s velikom razlikom u godinama. Rekla bih da su, konačno, u 21. veku prestali da se kriju. Prestali su da strahuju šta će ko da kaže, jer nas je načelno manje briga za to, pa su sada vidljiviji i prisutniji u javnosti.
Čitaoce je osvojila priča koja je uspela da nadiđe okvire ljubavnog romana. On je prerastao u savremeni porodični roman. Zadobila je i simpatije i poverenje publike. Čest komentar za glavnu junakinju Nadicu, koja je u dugom braku izgubila deo sebe, bio je: ,,Sve smo mi pomalo Nadica!”
Iako izgleda logično, nije se odmah javila ideja da napišem i “Starijeg’’. Prošlo je poprilično vremena dok se ta spoznaja nije iskristalisala. Ali zato kada je sinula bilo je kao kada vam jabuka padne u krilo. Sve je bilo tu i sve je bilo jasno. Samo je trebalo je obrnuti perspektivu i čitavu priču ispričati iz muškog ugla.
Sebi sam dala zadatak da ta priča nema nikakvu vezu sa romanom “Starija”, osim polazišnu činjenicu o razlici o godinama. Oni se sada čitaju odvojeno, redosled je nevažan.
Cilj mi je bio da “Stariji” bude romantičniji i nežniji. To je možda neobičan start, ali meni neophodan.
Nisam želela da moj glavni junak bude imućan, vetropirast, neko ko sponzoriše mlade partnerke. Naprotiv. Milan je morao da bude produhovljen, odgovoran, simpatičan, senzualan, šarmantan. Da mlada devojka kao Sunčica poželi da on takav poseban i drugačiji obrati pažnju na nju. Da je zagrli, razume, sluša.
Otuda se i prvi poljubac dešava tek na stotoj strani!
I uspela sam da moji junaci poberu simpatije i razumevanje čitalaca, što nije bilo lako. Ponavljam, ukoliko su emocije jake i iskrene i ljubav i veza moraju da budu lepe i prihvatljive!
O ČEMU GOVORI TVOJ NOVI ROMAN „STARIJI“?
Već sam istakla da “Stariji” govori o Milanu, koji je profesor na Filološkom fakultetu, i Sunčici, studentkinji glume, i varnici koja se javlja prilikom prvog njihovog susreta i koja će se razbuktati u požar.
No, “Stariji” je i priča o prijateljstvu. Ivan, Dragan i Milan su vršnjaci. Oni slave 50. rođendan i time knjiga i započinje. U godini kada misle da su već sve uobličili, dovršili, utemeljili, život će da napravi zaokret i da im poznato izmeni ili poruši. U trenutku kada im je izmaklo tlo pod nogama svako od njih će na svoj način reagovati, pokušavajući da se snađe i povrati sigurnost i rutinu iza koje su se zaklanjali. Dragan će otići od kuće i ostaviti suprugu i tri ćerke, Ivan će se razboleti, a Milan zaljubiti u devojku u koju se zagledao i njegov sin. Rulet se zavrteo.
Očigledno je da je “Stariji” roman koji duboko psihološki i emotivno zadire i u odnose roditelja i dece. Milan uz majčinu pomoć neguje blizance Dejana i Dejanu, jer ga je supruga napustila dok su još bili bebe. Postavlja se pitanje ima li prava na ličnu sreću kada oni odrastu.
Prijateljstvo je snažna spona koja glavne junake spaja i drži na površini i kada je najteže. Zapravo, roman ,,Stariji’’ je himna o nesebičnom odnosu između ljudi koji se znaju čitavog života.
U drugom planu u romanu su divna putopisna mesta o Kosmaju, Budvi, manastiru Tresije, Pragu.
KAKO SI USPELA SA MUŠKOG STANOVIŠTA DA POSMATRAŠ OVAJ LJUBAVNI ODNOS TVOJIH JUNAKA?
I profesor, i novinar, i pisac mogu valjano da rade svoj posao samo ukoliko znaju dobro da slušaju. Tokom godina nakupilo se ličnog iskustva, ali i uvida u živote prijatelja, rođaka, kolega. Sve je to sjajna građa kada priča poteče.
Pritom je neophodno da u jednom trenutku pomislite: šta bih ja da sam na njegovom mestu?
Uz maštu i domišljanje, kao divne “začine”, sve postaje uverljivo, duboko, ubedljivo i zanimljivo.
To je kao da virite kroz ključaonicu nekome koga poznajete. Kao da slušate nečiji razgovor u autobusu. Čitate ispovedna pisma u časopisu. Važno je da se priči veruje!
POSLEDNJA DVA ROMANA VEZANA SU ZA LJUBAVNE PRIČE. DA LI TI SE LJUBAV KROZ NARACIJU UVUKLA U KOŽU I DA LI SI MOŽDA NAPUSTILA NEKE ISTORIJSKE OKVIRE O KOJIMA SI PISALA PRE „STARIJE“?
Moja recenzentkinja, inače doktor književnosti u Velikoj Britaniji, Slavica Ranković, jednom prilikom mi je rekla da još nisam pronašla svoj žanr.
Složila sam se s njom i duboko se zamislila nad tom konstatacijom. Zaključila sam da zapravo ja to i ne želim. Ne bih da postanem tipski pisac koji je postao predvidljiv i od kog uvek znate šta da očekujete! Kao glumac koji uvek dobija komične uloge.
Mene još raduje istraživanje, lutanje, igra s neslućeno mnogo puteva i mogućnosti! Lepota je u tome što ne znam kojim ću od njih poći. Nekada ja biram njega, nekada on mene.
Želim da pisanje i nadalje bude kao dobro mešanje karata. Da slučaj i snažna tema odluče šta će me uzeti pod svoje i odvesti u avanturu.
Otuda i napuštanje već utabane staze kada su istorijski romani u pitanju, gde sam se već bila pozicionirala kao pisac koji je osvojio poverenje čitalaca.
Dozvolila sam sebi rizik i zaokret ka ljubavnim intrigantnim i nekonvencionalnim odnosima i uspela da održim nivo u načinu prezentovanja priče. Čak mislim da sam zahvaljujući poslednjim romanima dobila savim novu, širu pibliku.
Na taj način sam sebe oslobodila pritiska koji nose očekivanja za svaki sledeći rukopis i učinila da čitaoci budu u nedoumici šta im spremam novo, a to je igra koja sviima prija.
ŠTA GOLICA TVOJU MAŠTU KADA SEDNEŠ ISPRED PRAZNOG PAPIRA?
Dobra tema je kapital, snaga i moć. Do nje se dolazi mukotrpno i teško. Taj trud je poput ispiranja peska na nekoj zlatonosnoj reci. Vi sejete-sejete satima, danima, mesecima, ne znajući dokle će to da traje i hoće li u situ zasvetlucati neki zlatni kamičak. A kada se to dogodi – ceo svet je vaš! I tu počinje avantura!
Otkako pišem, naučila sam da pratim znakove pored puta. Naučila sam da slušam ljude. Da u svemu tražim mogući dobar zaplet.
Ponekad mi se učini da sam ga pronašla, a da nakon promišljanja, obrtanja-okretanja, shvatim da ideja nije probudila ništa u meni, da me ostavlja ravnodušnom i da se traganje nastavlja. Ponekad, pak, ideje pokuljaju, pa ne znam šta bih pre. Onda dograbim onu najmoćniju, koja mi ne da mira, o kojoj neprekidno razmišljam, a ostale ostavim u neku fioku uma da odleže i sačekaju svoj trenutak, bilo da budu obrađene ili odbačene.
Kada sednem pred praznu stranicu, moja priča je već dobrano razrađena. Kao kada ste obradili vinograd, pa sačekali da grožđe uzri, obrali plodove i spremni ste da cedite sokove. Prva verzija priče je šira, a kniga je pitko i zavodljivo vino!
KAKO JE PROTEKAO SAJAM KNJIGA U BEOGRADU?
Za mene je Sajam knjiga praznik. Kruna mog jednogodišnjeg rada. Prilika da se sretnem sa čitaocima, ispričam, zagrlim ih, da razmenimo utiske i osmehe.
Sajam budi nadu da će se moji romani naći u novim rikama.
Volim da kažem da je najvažnije da se priča o “Opet sam te sanjao”, “Gde sam to pogrešila?”, “Zid tajni”, “Starija” i “Stariji” širi.
Nema bolje prilike da se to dogodi od Sajma knjiga!
Ovogodišnji je pokazao da su mnogi čuli i za mene i za njih. Došli su da se vidimo, da dobiju potpis i pruže podršku onako drugarski, “licem u lice”.
U tim trenucima ja sam lebdela poput onih šarenih helijumskih balona!
To su bili trenuci čiste esencijalne sreće!
Uz podršku porodice, prijatelja, đaka i dragih čitalaca, pod sajamskom svetlucavom kupolom, shvatila sam da je duh izašao iz boce, da se priča širi i da počinje da prevazilazi granice mog poimanja i sagledavanja stvari.
Moje priče me nadrastaju, a ja ću nastojati da kvalitetom i novim romanima to i opravdam i unapredim!
DA LI SI ZADOVOLJNA KAKO SE ČITAJU TVOJI NOVI I STARIJI ROMANI?
Svakodnevno komuniciram putem društvenih mreža sa svojim čitaocima. Komentari su tako ohrabrujući, podsticajni, afirmativni, da čitam i ne verujem. Svakom se istinski radujem, jer sam pisanju celu sebe dala iskreno, nesebično, bezrezervno, a to je očito prepoznato.
Ne postoji lepši komentar za pisca od onog da se vaši romani “gutaju”.
Muzika za uši svakog autora je pitanje kada će sledeći roman, a tek su pročitali najnoviji!
To podstiče, motiviše i ukazuje da ste na pravom putu.
Radim neprekidno, kao parni valjak, a povratne reakcije su tako sjajne da stalno smišljam šta mogu još, trudeći se da postanem ime koje svi znaju.
Verujem da ću i do tog cilja stići.
Postoji divna poslovica koja je jedan od podnaslova u mom prvom romanu. Ona glasi: Strpljenja, s vremenom od trave postaje mleko!
TEMA NOVEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „BE ORIGINAL“. ŠTA TEBE KAO PISCA RAZLIKUJE I ČINI JEDINSTVENOM OD DRUGIH?
Pravi je pisac samo onaj čije se delo razlikuje od svih drugih i tuđih kao otisak prsta!
Nikada ni po čemu ne mistifikujem svoju ulogu pisca. Nisam se “primila” na nju. Naprotiv, nastojim da ostanem pristupačna, vedra, nasmejana, optimistična, iskrena, kakva i jesam. A upravo to je ono što me odvaja i izdvaja.
Što se tiče jedinstvenosti mojih knjiga, ona se ogleda u njihovoj prividnoj jednostavnosti, a dubini i višeznačnosti što se o njima više razmišlja.
