STARIJI

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ- TOPALOVIĆ
INTERVJU: LJILJANA ŠARAC

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

LJILJANA ŠARAC VREDNO PIŠE, STVARA I DOČEKA NAS SA NOVIM IZDANJEM NA SVAKOM SAJMU KNJIGA U BEOGRADU. OVOG PUTA JE TO ROMAN „STARIJI“ O LJUBAVNOJ VEZI SREDOVEČNOG MUŠKARCA I MLADE DEVOJKE, KOJI SE ČITA U DAHU.

DA LI JE DANAS SVE VIŠE LJUBAVI IZMEĐU PARTNERA KOJI IMAJU VELIKU RAZLIKU U GODINAMA? DOK SI U „STARIJOJ“ SA­GLEDAVALA KOMPLEKSNOST ODNOSA IZMEĐU STARIJE ŽENE I MLAĐIH MUŠKARACA, U ROMANU „STARIJI“ SIŽE ČINI OBRNUTA PERSPEKTIVA – LJUBAVNA VEZA SREDOVEČNOG MUŠKARCA I MLADE DEVOJKE.

Moja prva tri romana su istorijske sadržine. U njima se prate sudbine Irine Branković, poznatije kao Prokleta Jerina (roman “Opet sam te sanjao”), princa Đorđa Ka­rađorđevića (“Gde sam to pogrešila?”) i princeze Jelene Karađorđević (“Zid tajni”). Kao protivteža stoje priče o ju­nacima iz savremenog života. One su, kao ram na slici, u drugom planu. Zato sam stalno imala osećaj da su lju­bavne priče nerazvijene, stidljivo date tek u naznakama. Trebalo mi je da se opustim, razmašem, raspišem u jed­nom romanu koji će ceo celcijat biti ljubavni. U tome me je podržala i urednica moje izdavačke kuće Evro Book.

Ideja je bila dobra, želja jaka, ali je trebalo pronaći temu koja nije eksploatisana, a koja će zanimati čitaoce.

Kako? – pitala sam se, misleći da je o ljubavi sve napi­sano.

Ali nije!

Uvek se nađe neka pojava koja intrigira ili novi ugao gle­danja na stvari.

Za mene je to bila veza u kojoj je postojala velika razli­ka u godinama. Počela sam sa onom kontroverznijom u romanu ”Stariji”, koja više diže prašinu i izaziva oštre komentare.

Ujedno sam ih se i plašila. Tako umesto da pišem o ku­guarkama na srpski način, pokušala sam da ispričam životnu priču kako se ostvarena, zrela, porodična žena nađe u naručju mlađeg muškarca.

Htela sam da idemo njenim stopama, ali ne da bismo joj sudili, već da bismo je razumeli. Tamo gde su snažna osećanja – sve je oprošteno!

I evo odgovora na vaše pitanje: mislim da se samo čini da je danas više veza između partnera s velikom razli­kom u godinama. Rekla bih da su, konačno, u 21. veku prestali da se kriju. Prestali su da strahuju šta će ko da kaže, jer nas je načelno manje briga za to, pa su sada vidljiviji i prisutniji u javnosti.

Čitaoce je osvojila priča koja je uspela da nadi­đe okvire ljubavnog romana. On je prerastao u savremeni porodični roman. Zadobila je i simpa­tije i poverenje publike. Čest komentar za glavnu junakinju Nadicu, koja je u dugom braku izgubila deo sebe, bio je: ,,Sve smo mi pomalo Nadica!”

Iako izgleda logično, nije se odmah javila ideja da napišem i “Starijeg’’. Prošlo je poprilično vre­mena dok se ta spoznaja nije iskristalisala. Ali zato kada je sinula bilo je kao kada vam jabuka padne u krilo. Sve je bilo tu i sve je bilo jasno. Samo je trebalo je obrnuti perspektivu i čitavu priču ispričati iz muškog ugla.

Sebi sam dala zadatak da ta priča nema nikakvu vezu sa romanom “Starija”, osim polazišnu činje­nicu o razlici o godinama. Oni se sada čitaju od­vojeno, redosled je nevažan.

Cilj mi je bio da “Stariji” bude romantičniji i než­niji. To je možda neobičan start, ali meni neop­hodan.

Nisam želela da moj glavni junak bude imućan, vetropirast, neko ko sponzoriše mlade partner­ke. Naprotiv. Milan je morao da bude produhov­ljen, odgovoran, simpatičan, senzualan, šarman­tan. Da mlada devojka kao Sunčica poželi da on takav poseban i drugačiji obrati pažnju na nju. Da je zagrli, razume, sluša.

Otuda se i prvi poljubac dešava tek na stotoj strani!

I uspela sam da moji junaci poberu simpatije i ra­zumevanje čitalaca, što nije bilo lako. Ponavljam, ukoliko su emocije jake i iskrene i ljubav i veza moraju da budu lepe i prihvatljive!

O ČEMU GOVORI TVOJ NOVI ROMAN „STARIJI“?

Već sam istakla da “Stariji” govori o Milanu, koji je profesor na Filološkom fakultetu, i Sunčici, stu­dentkinji glume, i varnici koja se javlja prilikom prvog njihovog susreta i koja će se razbuktati u požar.

No, “Stariji” je i priča o prijateljstvu. Ivan, Dragan i Milan su vršnjaci. Oni slave 50. rođendan i time knjiga i započinje. U godini kada misle da su već sve uobličili, dovršili, utemeljili, život će da napra­vi zaokret i da im poznato izmeni ili poruši. U tre­nutku kada im je izmaklo tlo pod nogama svako od njih će na svoj način reagovati, pokušavajući da se snađe i povrati sigurnost i rutinu iza koje su se zaklanjali. Dragan će otići od kuće i ostaviti suprugu i tri ćerke, Ivan će se razboleti, a Milan zaljubiti u devojku u koju se zagledao i njegov sin. Rulet se zavrteo.

Očigledno je da je “Stariji” roman koji duboko psi­hološki i emotivno zadire i u odnose roditelja i dece. Milan uz majčinu pomoć neguje blizance Dejana i Dejanu, jer ga je supruga napustila dok su još bili bebe. Postavlja se pitanje ima li prava na ličnu sreću kada oni odrastu.

Prijateljstvo je snažna spona koja glavne junake spaja i drži na površini i kada je najteže. Zapravo, roman ,,Stariji’’ je himna o nesebičnom odnosu između ljudi koji se znaju čitavog života.

U drugom planu u romanu su divna putopisna mesta o Kosmaju, Budvi, manastiru Tresije, Pra­gu.

KAKO SI USPELA SA MUŠKOG STANOVIŠTA DA POSMA­TRAŠ OVAJ LJUBAVNI ODNOS TVOJIH JUNAKA?

I profesor, i novinar, i pisac mogu valjano da rade svoj posao samo ukoliko znaju dobro da slušaju. Tokom godina nakupilo se ličnog iskustva, ali i uvida u živote prijatelja, rođaka, kolega. Sve je to sjajna građa kada priča poteče.

Pritom je neophodno da u jednom trenutku po­mislite: šta bih ja da sam na njegovom mestu?

Uz maštu i domišljanje, kao divne “začine”, sve postaje uverljivo, duboko, ubedljivo i zanimljivo.

To je kao da virite kroz ključaonicu nekome koga poznajete. Kao da slušate nečiji razgovor u auto­busu. Čitate ispovedna pisma u časopisu. Važno je da se priči veruje!

POSLEDNJA DVA ROMANA VEZANA SU ZA LJUBAVNE PRIČE. DA LI TI SE LJUBAV KROZ NARACIJU UVUKLA U KOŽU I DA LI SI MOŽDA NAPUSTILA NEKE ISTORIJSKE OKVIRE O KOJIMA SI PISALA PRE „STARIJE“?

Moja recenzentkinja, inače doktor književnosti u Velikoj Britaniji, Slavica Ranković, jednom prili­kom mi je rekla da još nisam pronašla svoj žanr.

Složila sam se s njom i duboko se zamislila nad tom konstatacijom. Zaključila sam da zapravo ja to i ne želim. Ne bih da postanem tipski pisac koji je postao predvidljiv i od kog uvek znate šta da očekujete! Kao glumac koji uvek dobija ko­mične uloge.

Mene još raduje istraživanje, lutanje, igra s ne­slućeno mnogo puteva i mogućnosti! Lepota je u tome što ne znam kojim ću od njih poći. Nekada ja biram njega, nekada on mene.

Želim da pisanje i nadalje bude kao dobro meša­nje karata. Da slučaj i snažna tema odluče šta će me uzeti pod svoje i odvesti u avanturu.

Otuda i napuštanje već utabane staze kada su istorijski romani u pitanju, gde sam se već bila pozicionirala kao pisac koji je osvojio poverenje čitalaca.

Dozvolila sam sebi rizik i zaokret ka ljubavnim intrigantnim i nekonvencionalnim odnosima i us­pela da održim nivo u načinu prezentovanja pri­če. Čak mislim da sam zahvaljujući poslednjim romanima dobila savim novu, širu pibliku.

Na taj način sam sebe oslobodila pritiska koji nose očekivanja za svaki sledeći rukopis i učini­la da čitaoci budu u nedoumici šta im spremam novo, a to je igra koja sviima prija.

ŠTA GOLICA TVOJU MAŠTU KADA SEDNEŠ ISPRED PRA­ZNOG PAPIRA?

Dobra tema je kapital, snaga i moć. Do nje se do­lazi mukotrpno i teško. Taj trud je poput ispiranja peska na nekoj zlatonosnoj reci. Vi sejete-sejete satima, danima, mesecima, ne znajući dokle će to da traje i hoće li u situ zasvetlucati neki zlatni kamičak. A kada se to dogodi – ceo svet je vaš! I tu počinje avantura!

Otkako pišem, naučila sam da pratim znakove pored puta. Naučila sam da slušam ljude. Da u svemu tražim mogući dobar zaplet.

Ponekad mi se učini da sam ga pronašla, a da nakon promišljanja, obrtanja-okretanja, shvatim da ideja nije probudila ništa u meni, da me ostav­lja ravnodušnom i da se traganje nastavlja. Po­nekad, pak, ideje pokuljaju, pa ne znam šta bih pre. Onda dograbim onu najmoćniju, koja mi ne da mira, o kojoj neprekidno razmišljam, a ostale ostavim u neku fioku uma da odleže i sačekaju svoj trenutak, bilo da budu obrađene ili odbače­ne.

Kada sednem pred praznu stranicu, moja priča je već dobrano razrađena. Kao kada ste obradili vinograd, pa sačekali da grožđe uzri, obrali plo­dove i spremni ste da cedite sokove. Prva verzija priče je šira, a kniga je pitko i zavodljivo vino!

KAKO JE PROTEKAO SAJAM KNJIGA U BEOGRADU?

Za mene je Sajam knjiga praznik. Kruna mog jed­nogodišnjeg rada. Prilika da se sretnem sa čitao­cima, ispričam, zagrlim ih, da razmenimo utiske i osmehe.

Sajam budi nadu da će se moji romani naći u no­vim rikama.

Volim da kažem da je najvažnije da se priča o “Opet sam te sanjao”, “Gde sam to pogrešila?”, “Zid tajni”, “Starija” i “Stariji” širi.

Nema bolje prilike da se to dogodi od Sajma knji­ga!

Ovogodišnji je pokazao da su mnogi čuli i za mene i za njih. Došli su da se vidimo, da dobiju potpis i pruže podršku onako drugarski, “licem u lice”.

U tim trenucima ja sam lebdela poput onih šare­nih helijumskih balona!

To su bili trenuci čiste esencijalne sreće!

Uz podršku porodice, prijatelja, đaka i dragih či­talaca, pod sajamskom svetlucavom kupolom, shvatila sam da je duh izašao iz boce, da se priča širi i da počinje da prevazilazi granice mog poi­manja i sagledavanja stvari.

Moje priče me nadrastaju, a ja ću nastojati da kvalitetom i novim romanima to i opravdam i unapredim!

DA LI SI ZADOVOLJNA KAKO SE ČITAJU TVOJI NOVI I STA­RIJI ROMANI?

Svakodnevno komuniciram putem društvenih mreža sa svojim čitaocima. Komentari su tako ohrabrujući, podsticajni, afirmativni, da čitam i ne verujem. Svakom se istinski radujem, jer sam pisanju celu sebe dala iskreno, nesebično, bezre­zervno, a to je očito prepoznato.

Ne postoji lepši komentar za pisca od onog da se vaši romani “gutaju”.

Muzika za uši svakog autora je pitanje kada će sledeći roman, a tek su pročitali najnoviji!

To podstiče, motiviše i ukazuje da ste na pravom putu.

Radim neprekidno, kao parni valjak, a povratne reakcije su tako sjajne da stalno smišljam šta mogu još, trudeći se da postanem ime koje svi znaju.

Verujem da ću i do tog cilja stići.

Postoji divna poslovica koja je jedan od podna­slova u mom prvom romanu. Ona glasi: Strplje­nja, s vremenom od trave postaje mleko!

TEMA NOVEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „BE ORIGINAL“. ŠTA TEBE KAO PISCA RA­ZLIKUJE I ČINI JEDINSTVENOM OD DRUGIH?

Pravi je pisac samo onaj čije se delo razlikuje od svih drugih i tuđih kao otisak prsta!

Nikada ni po čemu ne mistifikujem svoju ulogu pisca. Nisam se “primila” na nju. Naprotiv, nasto­jim da ostanem pristupačna, vedra, nasmejana, optimistična, iskrena, kakva i jesam. A upravo to je ono što me odvaja i izdvaja.

Što se tiče jedinstvenosti mojih knjiga, ona se ogleda u njihovoj prividnoj jednostavnosti, a du­bini i višeznačnosti što se o njima više razmišlja.