ZEN IZ MOG UGLA

PIŠE: MILUTINOVIĆ OLIVERA, DIPLOMIRANI PSIHOLOG I PSIHOTERAPEUT POD SUPERVIZIJOM
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM

Zamislite kako sedite na obali mirne površine vode. Dok sedite na raznobojnim, blještavim ka­menčićima, posmatrate u miru odraz sunca i neba u vodi, u potpunoj tišini, čini se da je sve stalo, da u čitavoj prirodi nema ni pokreta, ni zvuka. Svuda oko vas i u vama je potpuni spokoj. Odjednom se pojavljuje ptica, možete da je spazite i u odrazu vode, noseći u svom kljunu grančicu. Vaš savršeni trenutak spokoja u milisekundi nestaje u trenutku kad grančica ispuštena iz kljuna ptice dodiruje po­vršinu vode, a onda prodire u nju, praveći čitav niz pokreta vode, malih međusobno povezanih talasa, pljuskajući vodom u rubove obale na kojoj sedite. Ako ostanete tu još neki minut, videćete da će se voda ponovo vratiti u prvobitno stanje bez pokreta, i da će se u vama, i oko vas, uspostaviti isti spokoj sa početka slike.

Vodu života koji živimo, čini se, teško je dovesti u takvo stanje spokoja. Mnogo je talasanja, što od kamenčića, kojima sami zapljuskujemo površinu vode, a mnogo je i ptica i nekakvih drugih život­nih nepogoda, koje nam tu vodu talasaju. Današ­nji čovek je sve, samo nije spokojan, teško nalazi unutrašnji mir. Ono što često ne znamo ili ne shva­tamo dobro jeste da čoveku nije ni dato da provodi život u spokojnoj nepokretnosti sa početka priče. Pre bi se moglo reći da čovek živi u neprestanoj težnji da postigne svoj unutrašnji mir, i da rade­ći na sebi, može da postigne da se sve brže vrati u taj teškom mukom zadobijeni mir, nakon što ga svakodnevno pogađaju nespokoji i udarci života. Ono što je možda najveća prepreka na tom putu za svakog od nas jeste što se previše vezujemo za ishod, uslovljavajući svoje pravo na postizanje unutrašnje ravnoteže i osećanja mira ishodom od­nosa, veze, posla, stvaranja, življenja, umesto da naučimo da u svakom od tih procesa uživamo.

Postoji sposobnost koju mi psiholozi zovemo konstantnost objekta, a koja je zapravo „stabiliza­tor psihe“. Kad kažemo za nekoga da ima razvije­nu konstantnost objekta, to zapravo znači da ima stabilizovanu unutrašnju povezanost, vezu sa vo­ljenim objektom, nezavisno od zadovoljenja potre­ba. Dakle, možemo voleti neku osobu, život, svoje životne okolnosti, pa prema tome, i sebe, i onda kada svi nabrojani ne zadovoljavaju naše potrebe i želje, i možemo ih „imati u sebi“. Voljeni objekt može biti i neki naš cilj, posao, zadatak koji smo sebi postavili. Kada smo izgradili ovu sposobnost, tada ne zavisimo od bilo čije fizičke prisutnosti, trenutno zadovoljenih svojih potreba, udaljeno­sti svojih ciljeva ili nagrada koje nam nose, da­kle, sposobni smo da unutrašnje, mentalne pred­stave drugih ljudi, samih sebe, života, ciljeva koje smo postavili, održavamo stabilnim u vremenu i prostoru.

Pomenuta sposobnost nam omogućava da nas ne uzdižu i ne spuštaju previše spoljašnji događaji, zadovoljenje ili nezadovoljenje naših potreba i že­lja. Ova sposobnost je osnova naše psihičke-emo­tivne stabilnosti.

Neko ko poseduje i ko je razvio konstantnost objekta:

– stabilan je i nezavisan;
– sposoban je za veliku bliskost i naklonost i isto­vremeno se oseća samostalno, sigurno i slobod­no;
– ima jasan osećaj sopstvenih granica i granica druge osobe;
– ima sposobnost da bude sam;
– može da prihvati gubitak i da ga zdravo otuguje;
– ima jake, snažno stabilizovane i integrisane do­bre uspomene.

Svi mi imamo divne, lepe uspomene iz života, us­pomene na draga bića, na lepa mesta, na divne događaje, na veličanstvene sebe u nekim životnim situacijama. Od pozitivnog iskustva se možemo „odvojiti“ i načiniti ga dobrom uspomenom – se­ćanje na njega je pozitivno, nema nikakve prisile da nešto treba dovesti u red, nema nikakve krivice oko toga jesmo li mi tu nešto pokvarili, nema nika­kvog besa i ljutnje, jer je neko/nešto nepravedan prema nama, nema tugovanja u nedogled, jer se nikako ne možemo odvojiti od toga što smo izgu­bili.

Šta ćemo sa lošim odnosima, iskustvima, doga­đajima, lošim sećanjima na sebe u nekim situa­cijama ili životnim fazama?! Teško nam je da loše odnose “pustimo”, da ih prežalimo. Stalno imamo potrebu da im se vraćamo, da ih „dovršimo“ ili da ih „popravimo“ (u stvarnosti ili u sebi). Ono što ne možemo da pustimo, ne možemo ni da prežalimo, već želimo da stvarnost bude drugačija nego što jeste, želimo da se vrati unazad, kao da se gubi­tak nije ni dogodio. Ako ne želimo da prihvatimo stvarnost, nećemo biti sposobni ni da otugujemo, a proces žaljenja oporavlja ljude. Tuga je prihvata­nje gubitka. Osoba koja tuguje dozvoljava da bol deluje na nju i da je promeni. Nakon zdravog tugo­vanja, dolazi oporavak, a u sklopu celog procesa opet nailazimo na ZAHVALNOST.

Zahvalnost je ključno osećanje u razvoju sposob­nosti konstantnosti objekta. Onda kada osoba na­uči da sama vrednuje svoj život, sebe kakva jeste, sve ljude koji se bili ili su deo njenog života, tada je osoba u stanju da oseća zahvalnost. To ne znači je ta osoba imala savršen život i u njemu samo lepe slike kojih bi se sećala, već da ima zaokruženu sli­ku života, sebe i drugih ljudi, gde dolazi do nekakve nivelacije dobrog i lošeg, prihvatanja i onog lošeg kao korisnog iskustva koje nam je nešto dalo, ne­što oplemenilo, nešto i uzelo, ali smo na kraju kra­jeva, kad se sabere i oduzme, uvek na dobitku, i na tome smo zahvalni.

Nekim osobama je teško da osete zahvalnost, možda i uglavnom zato što veruju da im život ne­što duguje, da je život, ili drugi ljudi, ili okolnosti života, uglavnom, “neko” ili “nešto”, bio neprave­dan prema njima. Pošto su “dobar život”, “dobre okolnosti”, “dobri ljudi”, “uspeh i blagostanje”, i sve tome slično, ono što se ZAHTEVA, ono što se nekako oduvek podrazumevalo i očekivalo, onda takve osobe nisu razvile sposobnost da osete za­hvalnost, niti dugotrajno zadovoljstvo, ni kada im sve ide u skladu sa svim tim nabrojanim očekiva­njima. Mogu da osete trenutno zadovoljstvo, ali će biti kratkog daha i odmah će želeti još.

Postoje dva načina ispoljavanja nedostatka spo­sobnosti konstantnosti objekta, odnosno, nerazvi­jenosti te sposobnosti, koji se direktno odnose na nemogućnost osobe da oseti zahvalnost. To su:

Prekomerni optimizam – „jednog dana“ fantazija: osoba često očekuje dan kada će u životu posto­jati potpuno odsustvo bola i konflikata, frustracija i nezadovoljstava. To liči na očekivanje “dobitka na lutriji”, “magičnog razrešenja”. Kada osoba pribe­gava ovakvim mehanizmima, nije u pravom kon­taktu sa sadašnjim trenutkom, niti razvija sposob­nost da integriše iskustva iz prošlosti i nad njima oseti zahvalnost, ni na dobrim iskustvima, a ka­moli onim lošim. Postoji na neki način poricanje svega što jeste ili što je bilo u okviru fantazije „jed­nog dana“, a nad nečim što nam stalno za korak izmiče, bivajući smešteno u „jednog dana“ izmiče nam i mogućnost da osetimo životnu radost i za­hvalnost nad onim što je bilo i što zapravo jeste.

Fantazija – „samo da se to nije desilo“ – podra­zumeva življenje u prošlosti i besomučni mentalni rad nad svim onim što nam je u iskustvu i sa čime se borimo, u smislu da to ne prihvatimo, da odba­cimo, da negiramo, da poričemo, stalnim mental­nim preobraćanjem u „šta bi bilo kad bi bilo“ ili „eh, da je samo bilo drugačije, moj bi život sada imao smisla“. Poprilično jasno iz toga proizlazi nemo­gućnost osobe da oseti zahvalnost nad onim što joj je u iskustvu.

Obe ove fantazije deo su, zapravo, jednog istog mehanizma – neprihvatanja realnosti i izbora da se NE SUOČIMO sa onim što nam je život, životne okolnosti u kojima smo se rodili, stvarnost, dru­gi ljudi, mi sami sebi – doneli, odneli, dali ili nisu dali. Kao što rekoh, svaka osoba je zbir svih svo­jih iskustava, odnosa koje je gradila, odluka koje je donela, trenutaka koje je proživela, bilo da su oni bili dobri ili loši, uspešni ili neuspešni, dobici ili gubici, i sve pomenuto je učinilo da smo sada tu gde jesmo, ovakvi kakvi jesmo, u sadašnjem tre­nutku koji živimo. Zar ovo već ne zvuči kao zahval­nost, jer čak i onda kada nismo najzadovoljniji nad postignutim i nad slikom koju vidimo, iz ovakve pozicije možemo jasno da napravimo strategije i donesemo odluke, naročito zasnovane na proživ­ljenom iskustvu, koje bi nas dovele do onoga što zapravo želimo. Ne živimo tugujući nad svim onim što „samo-da-se-nije-desilo“, jer nas je dovelo tu gde smo, niti živimo u iščekivanju magičnog „jed­nog-dana-štapića“ i uzimamo „štapić“ u svoje ruke, zahvalni nad svime što nas je vodilo do tog trenutka.