„ZAKOTRLJAJ ME OKO SVETA“

PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Snežana Radojičić je profesor jugoslovenske i svetske književnosti, po vokaciji pisac, koja je pre 5 godina rekla NE životnom sistemu koji joj ne odgovara i up­ustila se u avanturu, živeći život po svojoj meri i kroju. Hrabra, smela i odluč­na, upravo te 2011. godine, uzela je svog dvotočkaša – bicikl i krenula da se „kotrlja“ po svetu, sa pet evra u džepu i partnerom kojeg je jedva poznavala. U jednom momentu, ostala je bez partnera i para, ali zato je tu kao izbor i dalje ostalo prevozno sredstvo, bicikl, kojim obilazi sve(t). Fizički najteža deonica joj je bila dok je prelazila Himalaje i pustinju Gobi. Kroz njene knjige, možete da upoznate svet: „Zakotrljaj me oko sveta“ (srpsko i englesko izdanje), „Preko Himalaja i Gobija“, dva priručnika: „Kampers“ i „Vodič za putovanja biciklom“. Snežanina putešestvija i priče iz prve ruke pratite na njenom sajtu www.snezanaradojicic.com

KADA SI PREPOZNALA AVANTURISTU U SEBI I DOZVOLILA MU DA SE KREĆE BEZ GRANICA, DA ISTRAŽUJE, ISPITUJE I BUDE NESPUTANOŠĆU VOĐEN?
Prepoznavala sam mnogo puta tokom celog života, ali je bitan samo trenutak kada sam mu dozvolila da postane pokretač mog života. To se desilo negde krajem 2009. godine, kada sam odlučila da ću ubuduće raditi samo ono što volim i što me ispunjava – putovati biciklom i pisati. Na put sam se odlučila u leto 2011.

KADA TE NEKO PITA GDE TI JE DOM, ŠTA ODGOVORIŠ I KAKVA SE OSEĆANJA TADA RAĐAJU U TEBI?
Nemam nostalgiju, ako me to pitate. Osećam da bilo gde u svetu, gde mi je lepo, može da mi bude dom. Prve i druge godine mog putovanja, samo sam išla napred i napred. Onda sam otkrila da mogu i da ostanem gde mi se dopadne, da se zadržim nekoliko dana ili meseci. Tada se moja prvobitna namera da izvozim turu oko sveta u tri-četiri godine pretvorila u nomadski način života. Već duže vreme osećam se kao nomad – kome je kuća bilo gde gde se zaustavi.

DA LI JE TEŠKO ILI LAKO PUTOVATI SAM, TAČNIJE SAMA? KOJE SU PREDNOSTI ILI MANEsnezanaradojicic
Prednosti su brojne: nikome ne polažete račune, ne pravite kompromise, sledite samo svoje želje. Ljudi su slobodniji da vam priđu i ponude pomoć. Dvoje ljudi čini zajednicu i domoroci se ne osećaju tako slobodni pred parom. Najveća mana je što nemate nikog bliskog sa kojim možete da delite svet i sebe, ali to je i u običnom životu mana usamljeništva. Ja to prilično dobro kompenzujem kroz pisanje, deleći sebe sa čitaocima mojih knjiga, blogova, objava.

KOJI SU PRAVCI PREMA KOJIMA VOLIŠ DA SE ZAKOTRLJAŠ? TVOJA DVOGODIŠNJA ISKUSTVA SI PRETOČILA U ROMAN „ZAKOTRLJAJ ME OKO SVETA“, KOJI IMA VELIKU ČITANOST I KOJI JE PREVEDEN I NA ENGLESKI JEZIK.
U ovu priču sam krenula sa partnerom kojeg sam upoznala preko američkog biciklističkog foruma i sa kojim sam prethodno ušla u vezu. Početak te priče bio je ostvarenje životnog sna, uz ljubavnu bajku. Bilo mi je nebitno gde idemo, samo ako smo zajedno. Otkako se kotrljam sama, pravce određujem shodno svom interesovanju i novcu, budući da živim od prodaje knjiga i male stanarine, i da nemam nikakve sponzore.

ROMAN „PREKO HIMALAJA I GOBIJA“, PUTOPIS JE O POHODU NA NAJVIŠI PLANINSKI MASIV HIMALAJE I KROZ NAJVEĆU PUSTINJU GOBI. ŠTA ČITALAC MOŽE DA OČEKUJE U TVOM NAJNOVIJEM ROMANU?
Ne bih to odredila kao roman. To su dva putopisa, pisana u dnevničkoj formi. Oni koji su me pratili na blogu, već su čitali veći deo toga. Naime, u oktobru 2013. neplanirano sam odlučila da izvozim himalajski masiv Anapurna u Nepalu, prelazeći preko vrha Torung La, koji se nalazi na 5614 mnv. Iskustvo prelaska preko najvišeg planinskog lanca na svetu, sve te planine oko tebe na 8000 mnv, priroda kakvu nigde nisam videla, reke koje se obrušavaju preko puteva… to su slike koje se ne zaboravljaju. Pustinju Gobi sam prešla u aprilu 2014, vozeći kroz celu pustinju, koja počinje od kineske provincije Unutrašnja Mongolija, a završava se kod mongolske prestonice Ulan Bator. To je otprilike 1000 km ničega. Samo pesak i stepa. Vetrovi su užasno jaki, jer nigde nema ničega što bi ih oslabilo ili zaustavilo, temperaturne oscilacije su ogromne, od plus trideset u to doba godine do minus deset, nebezbedno je zbog nomada koji su često mrtvi pijani. Sve sam to morala da premostim, vozeći sama, sa po dvadeset litara vode (pošto nisam znala da je ima na svakih otprilike 100 km), kampujući sve vreme, jer ja uglavnom nemam sredstava da platim sobu. Čitaoci mogu da očekuju napetu, uzbudljivu priču, bez laži, ulepšavanja ili preterivanja.

snezanaradojicic

PUTOVANJE BICIKLOM JE U TVOM SLUČAJU EKSTREMNI SPORT, TAKO JA TO VIDIM. ZAŠTO BICIKL?
Ja ovo ne doživljavam kao sport, a ponajmanje kao ekstremni sport. Bicikl je idealno sredstvo za putovanje pošto ste dovoljno brzi da pređete velike razdaljine, a opet spori da sve vidite i zabeležite. Putujući na ovaj način, najbolje upoznajete zemlju i ljude. Tu je i osećaj slobode, jer zavisite samo od snage sopstvenih mišića. Pritom, uopšte nije neophodno da budete supermen ili supermenka, jer vozite koliko vam odgovara, a možete i da gurate kada je mnogo strmo. Imate potpunu slobodu i prisutni ste na svakom kilometru svog putovanja, bez onog praznog hoda koji se u drugim prevoznim sredstvima premošćava kroz čitanje knjiga, gledanje filmova ili spavanjem. Putovanje biciklom je aktivno putovanje sve vreme.

PUTUJEŠ, PIŠEŠ, PRENOSIŠ, FOTOGRAFIŠEŠ SVOJU STVARNOST, KOJA JE U VEČITOM POKRETU. PANTA REI – REKAO BI HERAKLIT, SVE TEČE, SVE JE PODLOŽ- NO VEČITOM MENJANJU. DA LI SI, KADA SI SE VRAĆALA NA ISTA MESTA, IMALA DRUGAČIJE DOŽIVLJAJE TIH GRADOVA, PREDALA, SEBE?
Kad se vraćate jednim istim putem nazad, on izgleda drugačije. Upravo pišem prvi od nekoliko putopisa u nizu, pod zajedničkim nazivom Nomad, i na jednom mestu, u prvom putopisu, prenosim svoj zaključak da bi trebalo svakim putem proći najmanje dva puta, idući njime u oba smera, kako bi se sagledao najmanje iz ta dva ugla. Ne jednom, desilo mi se da ne prepoznam put kojim sam već prošla (ne sada, nego ranije). Inače se nisam vraćala na ista mesta tokom ovog putovanja.

KADA BI SUTRA ODLUČILA DA NE PUTU­JEŠ VIŠE, GDE BI PRONAŠLA SVOJ MIR I NOVI DOM
Jedino da prisilno moram da se odlučim da stanem, pošto još nisam videla ni trećinu onoga što me zanima. Recimo, Latinska Amerika mi je veliki san, a tamo ću otići najranije krajem ove go­dine. Tek sam upoznala Aziju. U njoj ima nekoliko zemalja gde bih mogla da nađem mesto za sebe – Laos, severni Tajland, jug Kambodže, maležanski Borneo, Bali u Indoneziji.

TEMA FEBRUARSKOG IZDANJA RYL E-MAGAZINA JE „BUDI LJUBAV“. LJUBAVI, KOJE SU DOMINANTNE U TVOM SRCU I KOJE TE NESLUĆENO VODE KA TVOM IZVORU, NA KOJU STRANU SVETA SU USMERENE?
Ljubav se može ispoljavati na hiljadu različi­tih načina. Način u kome sam se ja pronašla je da primam ljubav od nebrojenih ljudi koje srećem na svom Putu, a potom da pišem o njoj, prenoseći je svojim čitaocima i budeći u njima ljubav prema svetu i drugim ljudima. Danas je moderno pričati o misijama, ali ovo se s vremenom iskristalisalo kao moja misija koje dugo nisam bila svesna. Jed­nostavno se tako desilo. Što se mojih ljubavi tiče, one su sloboda i pisanje – radi njih sve ovo i radim.