in

ZAHVALNOST NAM OTVARA SRCE

PIŠE: JELENA FU

U poslednje vreme, kada sa ljudima pričam o pos­lu koji rade, uglavnom dobijam ovakve izjave:

„Radimo u firmi kao da sutra neće da svane.“

„Ne znam gde udaram.“

„Radim posao za troje ljudi.“

„Od papirologije ne stižem da radim ono što je važ­no.“

U pitanju su ljudi različitih profesija koji rade širom sveta. Nezadovoljstvo poslom je sveprisutna tema.

Tek pokatkad čujem nešto poput:

„Volim svoj posao.“

„Dobra nam je atmosfera u timu.“

„Imam odličnog šefa.“

Izgleda da se zadovoljstvo posla svodi na ljude s kojima radimo, šefove, platu i slično, a ne na sam rad.

„Rad“ i „posao“ nikako nisu isto i to je nešto što smo svi zaboravili.

Posao je upakovan paket sa raznim zahtevima, ograničenjima, rokovima, ovakvim ili onakvim še­fom, vlasnikom, kolegama, novčanom naknadom. To je prosto pozornica koju smo dobili, odnosno izabrali, u okviru koje treba da radimo, delujemo, sprovodimo svoju misiju.

Rad je ona iskonska kreativnost u nama koja traži da se izrazi, pokretačka sila evolucije koja znači opstanak i doprinos društvu, kao i lični rast, napredak i samoostvarenje. To je ona božja čes­tica koja se izražava i ostvaruje svoju misiju kroz naše delanje.

Kada malo dublje analiziramo ljude zadovoljne svojim poslom, videćemo da njih taj pomenuti opseg posla ne ograničava, već pozornicu koriste da bi radili, da bi se izrazili, da bi doprineli svo­joj porodici, zajednici, da bi opstali. Oni su naučili (bilo radom na sebi ili instinktivno) da prepoznaju tu božju česticu, da je slušaju, s njom sarađuju i prate njene signale, bez obzira na okvir u kom se nalaze.

Da li svoj posao želite da radite kao da je fiksan koncept koji vas ograničava ili ga koristite kao platformu na kojoj možete sprovoditi svoju misiju je stvar izbora i ličnog stava. Kako je Ajnštajn re­kao: “Postoje dva načina kako da živiš svoj život. Prvi je kao da ništa nije čudo. Drugi je kao da je sve čudo.“

Kako raditi kao da je posao čudo? Kako doći u do­dir sa božjom česticom?

Ljudi koji vole svoj posao najčešće imaju takozvani „mentalitet rasta“, jer oni na probleme, prepreke, teške situacije itd. gledaju kao na mogućnost da nauče nešto novo, da se pozabave sobom i svojim ubeđenjima i očekivanjima. Oni su spremni da se menjaju i napuste ono što im više nije potrebno, da usvoje novine. Za razliku od onih koji pronalaze krivce, opravdavaju greške raznim izgovorima, ili se utope u svojoj krivici i parališu, ljudi sa menta­litetom rasta će spremno priznati svoje propuste, tražiti pomoć i biti proaktivni u iznalaženju rešen­ja. Oni su takođe zahvalni i za dobro i loše što se dešava, jer ih dobro puni energijom, a loše gura ka daljem razvoju.

Zahvalnost igra ogromnu ulogu u našem sagle­davanju života, posla, svakodnevice. Ona stavlja u fokus male, a veoma značajne stvari, ona nas podseća da su nam se neke želje ostvarile, da imamo više nego što smo svesni. Lako je zabo­raviti da smo nekada bili bez posla, ili imali lošeg menadžera, dok je trenutni mnogo bolji. Iako nika­da sve neće biti savršeno, niti ćemo biti sto posto zadovoljni, svakodnevno podsećanje na ono što je pozitivno, što imamo, utiče na naš nivo optimizma i raspoloženja, a samim tim privlačimo više dobro­biti u svoj život.

Pored toga, zahvalnost nam otvara srce i širi naš kapacitet za ljubav prema sebi, bližnjima i svetu. Ta ljubav govori božjim glasom, glasom univerzu­ma.

Osim zahvalnosti, ono što doprinosi tome da po­sao doživljavamo kao pozornicu, kao prostor za izražavanje i napredak, jeste sposobnost za pri­hvatanje situacije sa svim plusevima i minusima. Prihvatanje nije pokoravanje, već sagledavanje šireg konteksta i našeg mesta u njemu i jedino je što nam može doneti mir. Mir nam zauzvrat otvara prostor za prepoznavanje „glasa“ božje čestice i za delovanje kojim ispunjavamo svoju svrhu.

Suština našeg bivstvovanja kada zavirimo ispod slojeva „pomaganja“, „podizanja porodice“, „lečen­ja bolesnih“, svega onoga što ljudi navode kao svoju funkciju je ljubav. Pružanje ljubavi može biti ogrnuto u pravljenje nameštaja, ručka za poro­dicu, košenje trave, pisanje članka i slično. Time svaki naš postupak postaje izraz ljubavi, bilo da radimo u školi, bolnici, kompaniji ili za sebe. Ljudi koji su duboko svesni te ljubavi u sebi i prenose je na svaki svoj čin i postupak, nikad nisu na pogreš­nom poslu, u pogrešnoj sredini, jer će na svakom mestu pružiti ono najbolje iz sebe. Naša svrha nije fiksna i ograničena, ona fluktuira i ide tamo gde je napotrebnija u datom trenutku. Nekad je to lepa reč kolegi kome je teško, nekad nova perspektiva firmi koja je u usponu, nekad prava rečenica đaku koji uči novo gradivo.

Kada sve ovo sagledamo, shvatimo da mi stvara­mo svoju realnost, na poslu ili van njega. Svi ima­mo sposobnosti da svoj život živimo smislenije, slobodnije, da radimo opuštenije, da volimo bezre­zervno, da doprinesemo boljoj atmosferi na poslu, u kući ili zajednici. U svima nama „živi“ božja čes­tica, jedinstvena, neponovljiva i sveprisutna. Ona nas vodi putem koji je baš za nas samo ako smo spremni da je slušamo i pratimo.

ŠTA MISLITE?

SNAGA RADA

KAKO SMO USPUT IZGUBILI ČAROLIJU