in

KAKO SMO USPUT IZGUBILI ČAROLIJU

O RADU I ZABORAVLJENOJ LEPOTI

PIŠE: MILA MARČETA

Kliše, izlizan od prekomerne i neadekvatne upotrebe, kaže: “Rad je stvorio čoveka.” Čuli smo tu rečenicu toliko puta da smo prestali da je zaista “čujemo”, a kamoli da razmislimo šta znači. Uglavnom se ograničavamo na doslovno značenje i interpretiramo kao jednostavnu, istorijski i antropološki potvrđenu činjenicu da je rad, tj. fizički i mentalni trud bio ključan u evolucionom razvoju čoveka kao vrste.

Značenje koje mi se oduvek najmanje dopadalo je metaforičko. Otprilike kao i čitav niz poslovica i životnih mudrosti tipa “Svakome prema zasluzi”, “Nema džabe ručka”, “Kakvo rešenje, takvo pečenje” i mnoge druge sa sličnom porukom da se sve u životu mora zaslužiti teškim radom. Sugestija da je napredak svakog čoveka, ali i društva i zajednice u celini uslovljeno napornim radom izaziva one opsesivne misli “nisam dovoljna”, “nisam se dovoljno trudila”, “moram i više i bolje”, koje nas drže budnim i zaključavaju u osećaj krivice. “Rad” se neizostavno povezuje sa pridevom “naporan” i nameće nam se da je to jedina kombinacija imenice i prideva koja nam donosi zasluženu nagradu u vidu novca, materijalnog blagostanja, ali i ljubavi, pažnje, poštovanja. Nije li užasavajuća ideja da ćemo ljubav pronaći samo ako za nju naporno radimo?

Usuđujem se da tvrdim da se sve što je smatrano magičnim u radu izgubilo kada smo prihvatili da reč “rad” i reč “posao” posmatramo kao sinonime. Taj, verujem, nesvesni čin se čini kao jezička izmena, potpuno nebitna za percepciju života. Mislim da to nije tačno, najmanje iz dva razloga: zamenjujući „rad“ sa „posao“ smo izbrisali nematerijalnu stranu aktivnosti koje smatramo radom, i drugo, promena upotrebe neke reči uslovljava i promenu u doživljaju značenja, pa samim tim direktno utiče na našu emotivnu i mentalnu reakciju na ono što ta reč predstavlja.

Izmestili smo se iz perspektive koja nam daje mogućnost da vidimo magičnu moć rada. Rad u svom izvornom značenju obuhvata čitav spektar aktivnosti koje imaju neverovatnu stvaralačku snagu. Rad je izvor čarolije, gde ljudska kreativnost i inovativnost transformišu sirovu materiju ili misao u nešto korisno, svrsishodno.

Postajući emotivno slepi, ne primećujemo da su kroz rad ljudi stvarali i stvaraju umetnost, dizajn, svu „man-made“ lepotu kojom smo okruženi. Rezultati rada nam daju jednu, ali značajnu, osobenost koja nas odvaja od drugih živih bića – beskrajno carstvo lepote umetnosti. Zašto smo skinuli sa pojma „rad“ sve te slojeve magije i radosti? Obezglavili smo „rad“ i sada kao kokoške bez glave mahnito jurcamo ukrug između sindroma pregorevanja i večitog nezadovoljstva što nam rad ne donosi dovoljno materijalnog bogatstva koje nam je postalo najvažnije.

„Rad“ i „posao“ su suštinski dva različita koncepta. Rad je aktivnost koja može biti fizička ili mentalna, a obavlja se zbog ostvarivanja određenog cilja, materijalnog ili nematerijalnog. Posao, s druge strane, podrazumeva plaćeni ili organizovani rad u zamenu za novčanu nadoknadu. Dok rad može biti i neplaćen i neformalan, posao obično uključuje formalno zaposlenje i obaveze prema poslodavcu. Rad može biti volonterski ili obavljen iz sopstvene želje, dok je posao obično vezan uz profesionalne obaveze i očekivanja. Razumete taj preplavljujući osećaj slobode u radu u odnosu na “posao”? Ne samo krajnji cilj, već i način njegovog ostvarenja je rezultat naše slobodne volje. Jedina prisila je naš lični izbor da nešto uradimo.

A možemo razmisliti i ovako: izjednačavanjem rada i posla, potcenjujemo druge aktivnosti koje se legitimno smatraju radom, ali ne donose direktnu materijalnu nagradu. Setite se svih plemenitih i u suštini esencijalno potrebnih aktivnosti poput volontiranja, hobija ili brige o porodici. Prečesto vidimo da su sve te fundamentalno važne aktivnosti skrajnute i nedovoljno cenjene jer nisu „posao“, a upravo one su ono što doprinosi potvrđivanju postulata ispunjenog života – svrha, dobročinstvo, empatija…

Interesantno mi je da se sindrom „pregorevanja“ uvek vezuje za posao. Za nekoga, u poslednje vreme sve češće za sve veću grupu ljudi, kaže se „pregoreo na poslu“, a ne kaže se „pregoreo od rada“. Još jedna jezička začkoljica? Ne verujem. Jedan od osnovnih razloga nastanka burnout sindroma je dugotrajni i kontinuirani stres izazvan nemogućnošću da se svrha i cilj posla sagledaju i prihvate kao dovoljno značajni. „Posao nam donosi zaradu, a novac nam je neophodan“, čujem kako razmišljate. Da li ćete se iznenaditi ako vam kažem da sva, ali sva, istraživanja imaju isti zaključak – novac nije dovoljan motivator. Novac jeste potreban, ne možemo prevideti činjenicu da živimo u civilizaciji koja je prvo materijalistički, pa tek zatim duhovno orijentisana. Ali novac nije dovoljan. Kao bićima svesnosti, zadovoljenje duhovnih potreba nam je neophodno da bismo živeli, a ne samo životarili. Niko od nas nije rođen samo zato da zarađuje novac i plaća račune, čak iako su ti računi za nešto što nam u tom trenutku predstavlja zadovoljstvo.

Zvuči prilično depresivno, zar ne? Ne mora biti tako. Da ponovim da smo mi ipak, ili pre svega, bića svesnosti, te tako imamo i slobodnu volju da biramo kako ćemo živeti.

Cilj je da posao koji radimo donosi dovoljno novca da zadovolji potrebe i prohteve, a da pri tome bude dovoljno stimulativan i podstiče u nama radost i radoznalost. Nije to toliko utopija koliko se možda čini na prvi pogled.

Kaže se da se promena dogodi kada je patnja dovoljno velika ili cilj dovoljno atraktivan. Sa tim na umu, ako razmišljate kako je posao izvor vašeg nezadovoljstva i kako nema načina da bilo šta promenite, vreme je da imate iskreni razgovor sami sa sobom. Kolika je vaša patnja? Sa svešću o životnom okruženju koje je sve samo ne mirno i idilično, realno je prepoznati da postoje situacije kada je trenutni posao, ako ga uopšte imate, jedini način da obezbedite egzistenciju. A, zarad ove diskusije, pretpostavimo da vas taj posao čini nesrećnim i nemate mogućnost promene, ili se vama tako čini. Prihvatanje trenutnih okolnosti, koliko god one nepovoljne bile, jedna je od većih mudrosti. Prihvatanje ne znači prepuštanje, odustajanje od ideje o nečemu boljem i kvalitetnijem. Prihvatanje je samo predah koji ste sebi dali kako biste u miru i bistre pameti kreirali strateški i operativni plan za promenu.

Iz iskustva, i ličnog i mojih klijentkinja, najbolje što možete da učinite za sebe kada se pronađete u tom neprijatnom vakuumu je da dodate svom danu jednu aktivnost koja vam pričinjava zadovoljstvo. Šta god je to i koliko god vam se čini malo, jedna iskra čiste radosti će vam pomoći da uspostavite ravnotežu između obaveza i zadovoljstva za taj dan. I tako dan po dan. Setite se Njegoševih reči o čaši meda i čaši žuči – ”pomiješane najlakše se piju”.

Decenijama sam živela i radila u korporativnom okruženju, pa sam posmatrala šta se dešava kada „posao“ postane nečiji identitet. Zvanje, znanje i imanje koje uspešnost u poslu donosi sa sobom može pružiti osećaj svrhe, bustovati samopouzdanje i integrisati se u lični identitet i društvenu percepciju. Dobro je kada posao podržava lične ciljeve i vrednosti, ali problem nastaje kada posao postane naš primarni identitet. Uradite jednostavan test. Setite se šta prvo kažete o sebi kada se sa nekim upoznajete. „Ja sam doktor”, „Ja sam inženjer”, „Ja sam kuvar”… Treba biti ponosan na svoje profesionalno postignuće, naravno. Samo… Razmislite zašto mislite da je to što ste direktor važnije i bolje vas predstavlja kao ličnost od informacije o tome koju muziku slušate. Delimično, odgovor može biti i to što socijalno okruženje više poštuje nečiju titulu, pa će na rečenicu „Ja sam Direktorka u jednoj američkoj korporaciji“ većina odgovoriti gotovo zadivljenim klimanjem glavom. A na „Ja slušam The Smiths i Ramones” odmahnuti glavom u čuđenju „U tvojim godinama? Svašta. Uozbilji se”. Onda se dogodi prirodan i očekivani sled događaja – smene vas sa pozicije, degradiraju, otpuste ili odete u penziju. Kako je posao bio vaš osnovni (jedini?) identitet, gubitak posla je katastrofičan događaj. ”Ko sam ja sada kada nisam Direktor?” budi egzistencijalna pitanja i vodi u depresiju.

Odbijam da prihvatim da je svet u kome smo i život koji živimo samo beskrajni niz patnje i teškog rada. Radost, magija i zadovoljstvo u radu predstavljaju suštinske elemente koji mogu transformisati način na koji doživljavamo svoje profesionalne aktivnosti.

Radost je poput tajnog ključa koji otključava vrata zadovoljstva u radu. Kada pronađemo radost u onom što radimo, svaki zadatak postaje izvor inspiracije i ispunjenja. Ne radi se samo o osećaju sreće, već i o dubljem osećaju smisla i svrhe koji pronalazimo u svakodnevnim radnim aktivnostima. Radost nas podstiče da se angažujemo sa entuzijazmom i predanošću, dajući nam energiju da svesno razumemo i prevaziđemo prepreke i ostvarimo svoje ciljeve.

Magija se rađa iz spoja strasti, veštine i kreativnosti. Kada se potpuno predamo svom radu, magija počinje da se događa – naše ideje dobijaju krila, naše vizije postaju stvarnost, a naši napori daju plodove. Magija rada nije samo u krajnjem rezultatu, već i u samom procesu stvaranja. To je osećaj čarolije koji nas obuzima kada se osećamo potpuno uronjeni u ono što radimo, kada gubimo pojam o vremenu i prostoru, kada se susrećemo sa svojom najboljom verzijom.

Zadovoljstvo u radu nije samo u postizanju ciljeva ili primanju priznanja, nego i u osećaju ispunjenosti koji proizilazi iz samog čina rada. To je osećaj mira i harmonije koji nas obavija kada završimo posao sa ponosom i zadovoljstvom, znajući da smo dali sve od sebe i ostavili trag svoje jedinstvenosti.

U susretu sa radošću, magijom i zadovoljstvom u radu, otkrivamo suštinsku lepotu i dubinu našeg postojanja. To je putovanje koje nas transformiše, inspiriše i oplemenjuje, čineći naš život bogatijim i ispunjenijim. Kad god se prepustimo ovim čarima, otvaramo vrata neizmernim mogućnostima i otkrivamo čuda koja čekaju da budu otkrivena u srcu našeg rada.

Za to je potrebna jaka želja i mentalna snaga. Da li ste spremni? Oduvek i zauvek verujem da jeste.

ŠTA MISLITE?

ZAHVALNOST NAM OTVARA SRCE

ŽIVOT JE RAD