VINČANKA, TRAČANKA, BALKANKA – ŽENA MUZA

PIŠE: MILAN NIKOLIĆ IZANO
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNOG ARHIVA

Znate li koliko je danas devojaka na ovim pros­torima Helmskog poluostrva sa običnim imeni­ma, ali posebnog porekla? Mnogo! Verujte mi da je sada njihov broj kudikamo veći od svih nekadašnjih, prošlovekovnih muza. Onih de­vet antičkih arhetipskih su davno prevaziđene. Brzina životnih promena je udesetostručila raznovrsnost ponude za idealizovanje ženske senzualnosti. Ipak, pored svega ponuđenog, najveći uspeh odlazeće civilizacije je opstanak žena – dama. One su vam najbolji dokaz da je i u ovom našem napaćenom rodu ostala još uvek pokoja trunka mudrosti. Mada, u ovom iskrivljen­om vremenu sebičnosti, ta osobina koja čoveka vodi ka produhovljenju se retko kad pojavljuje i jedino u oblicima sporadičnih iskri svetlosti kod pojedinaca.

Jadan i nemoćan je onaj koji je umislio kako je svu svoju mudrost skupio u svom umu. Istina je da čovek svoju mudrost skuplja i u srcu os­obe koju voli. Imati muzu, znači posedovati mo­gućnost da se udiše dah koji daje snagu duši da korača ka besmrtnosti i beskonačnosti. Nepri­hvatanje postojanja besmrtnosti je isto kao i nepoštovanje umetnosti. Biti vitez i pesnik je za muškarce uzvišena čast koja se pruža svima, ali nju prihvata malo njih. Ne zbog toga što se ne želi, već zbog toga što se požuri ka cilju, a usput se, zbog brzopletosti, naivnosti i gordosti, na onu pored sebe zaboravi.

Jelena Dejanović – sasvim obično ime za devojku carskog roda i za ženu muzu koja je sebe i druge ugradila u večnost.

“…Ona je, naime, po narodnosti bila Tračanka. Tračani su, pak, narod koji je star i koji se raču­na u najveće narode na svetu, ne samo zato što s ove strane Dunava dopire do Crnog mora sve do Italije, nego zato što preko Dunava čak do tamošnjeg okeana, i čak do kopna koje je gotovo nenaseljeno zbog hladnoće, živi ista po jeziku sa ovima ovde narodnost. A i ona je mnogobro­jna, i štaviše, od ovoga je ogranka na ovoj strani Dunava kudikamo brojnija. Pa nije li loš, još od starine taj trački narod, nego je hrabar i duhom ne neobrazovan. Tako je, na primer, Emvoli, koji je kod Atinjana zaveo elevsinske svetkovine za sticanje besmrtnosti duše bio Tračanin, a veli se da su i hor Muza Grci naučili obožavati od Tračana. Narod, pak, koji se klanja Muzama, nije neuk ni neprosvećen. Niti je onaj narod koji veruje u besmrtnost duše ljudske, prostački soj. Eto od tog je naroda bio otac carice koja je sad promenila svetom…”

Deo govora Georgija Gemistosa Pletona, jed­nog od najobrazovanijih ljudi svoga vremena, na sahrani carice-majke Jelene Paleolog Dejanović Dragaš.

Ostati neudata do dvadeset i pete godine bio je veliki uspeh za devojku u četrnestom veku. Neko će reći da je ovo veoma smešna i neozbiljna iz­java. Međutim, kada se sazna iz istorijskih spisa, kako je ta devojka bistrinu uma sticala odrasta­jući pokraj svoje bake Teodore, rođene sestre sil­nog cara Dušana, onda je sasvim prihvatljiva čin­jenica da je kao udata žena provela šest deceni­ja na imperatorskom prestolu Istočnog rimskog carstva. Učiti strpljenjem je odlika slavnih ličnos­ti. Još kada se ta osobna karakteristika prepozna i od drugih, te se zapečati božanskim znamen­jem i upiše u monaško i svetovno ime – Ipomoni­ja, onda verovanja Tračana kako se besmrtnost duše stiče stvaralaštvom, ljubavlju i žrtvovanjem, postaju sasvim razumljiva.

Carica Jelena je izrodila desetoro dece. Veći­na njih je pomrlo ranije od nje. Živela je uz tri cara. Supruga Manojla i sinove Jovana i Kon­stantina. Dvadeset i pet godina je bila udovica, ali njen ugled i njena moć su bili neprikosnoveni na dvoru. Sahranjena je uz voljenog supruga, vi­soko nad morem, u seni zlatnih kupola manasti­ra Pantokratora. Danas se njene mošti čuvaju u manastiru Svetog Patapija u Lutrakiju na Pelo­ponezu. Uglavnom, zaboravljena je od svoga roda, a ipak svojim životom i vrlinama svakako je zaslužila da čuvamo sećanja na nju kao Sveti­cu ženstvenosti zemlje i neba. Patnjom je platila svoju dugovečnost, ali je naučila lekciju kako se dostiže za života večnost.

Besmrtnost se ne uliva u ljude, već izvire iz nji­hovih kristalizovanih duša.

Da li ste ikada postavili sami sebi pitanje jesu li verovanja Tračana ili još starijih Vinčanaca osta­la urezana u nama? Možemo li opet svi mi prodi­sati dahom s kojim se obnavlja duh?

Nedostojno je optuživati bilo koga, a još nečovečnije je ogrešiti se i prekoriti napaćen narod što je zaboravio svoju prošlost. Mada, naša kolektivna krivica je u tome što smo sva stara predanja proglasili za babske priče i što danas malo ko ima strpljenje da sasluša starce i nauči ponešto od njihovih prikupljenih iskustava i saznanja.

Jasno nam je sve ono što sa sobom ne povlači ličnu odgovornost. Najlakše je da nema krivca. Vreme je ono što je krivo, a i prostor je kriv. Da, sve ovo oko nas je obična laž, jer nije onakvo kak­vo bismo hteli za nas. Laž je da su Vinčanci živeli u ranoneolitskom dobu, iako su znali za bronzu hiljadu godina pre bronzanog doba. Laž je da su svi oni pobijeni najezdom divljih ratničkih hordi sa zapada. Laž je da nisu živeli na obalama Pan­onskog mora. Laž je da je to more bilo mirno i da je njegov mir ugušio sve ratničke pokliče skoro dve hiljade godina, u nekoj tamo drevnoj civili­zaciji duhovnog razvoja, davno pre našeg začeća i rođenja. Laž je da su Tračani jahali konje i pili vino samo u svoje vreme, a nikako i vekovima ranije. Ili pak, ako je sve laž, možda žive i sada i da će se tek radovati životu još nekoliko veko­va i nakon nas. Laž je da su im šlemovi bili od bronze i srebra, a ne i od čelika i zlata. Laž je da nisu spaljivali konje sa mrtvim telima jahača. Laž je da kada mačevi sudbine jednom zarđaju, ne mogu nikada više da obnove svoj sjaj.

Niko više uistinu ne zna šta je istina, a šta je laž. Zarđali smo. Došlo je vreme da izglancamo bronzu. Da ona u nama i na nama zasija bojom zlata.

Juče sam video ljude čije oči sijaju. Lako sam u njima prepoznao jahače plamena Vodonošine ere. U svojim zlatnim srcima ljubavnim osećan­jima glancaju duše. Tu su smestili svoje muze: boginje poezije, umetnosti i nauke. Dive se živo­tu. Svaki dan i od mlađih uče. Slušaju starije, ali i druge ljude. Imaju strpljenja. Znaju da vole. Neguju vrline. Mislima i maštom materijalizuju novi svet.

Neka ih. Neka rade za sve nas. Pomozimo im, a mojoj malenkosti dozvolite da sam pronađem svoju mudrost u njenom srcu.

Znate li koliko za mene lično postoji devojaka sa posebnim imenom i posebnim poreklom?

Jedna.