VERUJEM SEBI

PIŠE: MARIJA STEVANOVIĆ

Nikada nisam pisala novinski tekst. Ne umem, ali ne znači da ne mogu da probam. Jedan moj drug kaže da se za prijatelje biraju ljudi sa kojima radiš neke interesantne stvari po prvi put, ako toga nema nije zanimljivo! Tako da – na dobrom sam putu.

Nisam sigurna ni da li treba da pišem iz ugla konsultanata, tj. poslovno, ili iz ugla jedne Marije. Kako god. Pokušaću. Nisam prošla ni obuke za „life coaching“, nisam išla kod psihologa čak ni kad sam, verovatno, trebala. Šta je u meni čak ni ne znam. Kad god više nisam mogla da izdržim, smirivala sam se zvukom žubora vode, zato su mi Lisine najlepše mesto na svetu, a ne zaostaje mnogo ni vikendica na Velikoj Moravi. Najbitnije: verujem. Verujem u Boga. Preživela sam beziz­lazne situacije i uverila se u čuda.

Ponavljam da za ono najgore što mi se dogodilo u životu nisam bila ni najmanje kriva, a za ono najlepše nisam bila zaslužna. Nešto se jednos­tavno dogodi, tako se poklope kockice. Niko od nas ništa ne može da uradi da bi sprečio ili na­mestio događaje. Jače sile od nas postoje. Mi ih ne znamo dovoljno.

Šta možemo!? Da upoznajemo svet i činimo dobro. To je sve. Čula sam i mnoge pametne ljude kako izgovaraju da je osnovna filozofija života znati meru u svemu. Moj omiljeni stih je svakako:

„Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da prebrodiš trenutak
Jer trenutak je teži
I strašniji i duži
Od vremena i večnosti.“

(Miroslav Mika Antić)

Za neke trenutke se živi, a neke treba savladati. Bez želje za pametovanjem, iz mog ugla gleda­no, sve probleme bismo rešili kada bi svako od nas bio zauzet svojim mikrosvetom na način da da od sebe najviše što može. Svako gledanje u tuđe dvorište je korak unazad. Suviše smo mali, slabi i nemamo vremena da se bavimo drugima i sudimo. Ako možemo da pomognemo uradimo to, ako ne idemo dalje. Ko zna gde nas put vodi!?

Svako od nas je nebrojeno puta bio uvređen, povređen i svako ima svoju „Pandorinu kutiju“. Zato pokušajmo, pre svega, da razumemo sebe, prihvatimo i oprostimo nama samima, zavolimo sebe, a tek onda celi svet. To je iskra božanske energije koja nam je data i koju treba da održava­mo, ne da je uništimo.