PIŠE: SNEŽANA ČEKIĆ
Verovatno sam u bivšem životu bila bibliotekarka ili neki vajni pisac, kada u toj meri volim knjige. Nećete verovati, ali čak i u četvrtom razredu osnovne škole, kada su me iz kolektiva moje tada već pokojne majke, pitali šta bih želela da mi kupe za moj 10. rođendan, moj odgovor je bio KNJIGE.
Shvatili su to vrlo ozbiljno i kupili mi, ni manje ni više, nego ,,Don Kihota,, i ,,Orkanske visove,,…. Uh…
Možda je to ipak bilo previše za devojčicu od 10 godina, i neshvatajući možda mnogo, ipak sam ih pročitala.
Vreme je proticalo i broj pročitanih knjiga se uvećavao. U sedmom razredu sam isčitala Remarka, Zolu, Mirjam, pored redovnih lektira, raznih maminih i tetkinih knjiga, na desetine mini ljubavnih romana i naravno tako sebi stvorila u glavi iluziju života, koju malo koji muškarac može razumeti.
Studirajući francuski jezik i književnist, uživala sam u delima od srednjeg veka ,,Moyen âge,, preko renesansnog Rablea, Montenja, Voltera, Didroa Igoa, Balzaka.
Onda su došla malo ozbiljnija vremena sa neizbežnim klasicima Dostojevski, Tolstoj, Puškin, Turgenjev….
Sazrevalo se uz Adlera, Froma, Frojda, Junga. Uz sve želje za knjigama, ipak sam češće posećivala biblioteku, nego što sam ih mogla imati u kući. Verovatno se otuda i javila želja da jednom posedujem sopstvenu biblioteku mojih želja, u knjigama. Da tu ima beletristike, klasika, duhovnih knjiga, poezije, mitologije, filosofije, metafizike, raznih monografija, knjiga o umetnosti, dečije literature čak. Pa, kako sam kada raspoložena i kako me vetar nosi, takav i izbor pravim. Puštam da me knjiga pozove…
Ovo je period čitanja popularne psihologije koja je preplavila rafove izdavačkih kuća, pa i moje, moram priznati.
Stvar koju najviše mrzim na svetu, a to je, da pozajmljujem knjige. Ne volim ničije otiske na njima. Onda kao da nisu više moje. Kao da su pokupile energiju i raspoloženje drugih ljudi. Jednostavno, ne volim to.
Danas mogu reći da imam, bar meni, interesantnu količinu od nekih 3.000 naslova. Neki su pročitani, neke tek čeka vreme da mi padnu šaka.
Neko će se zadovoljiti čitanjem preko interneta. I to je ok. Svakako u ovim godinama zbog mogućnosti uvećanja slova, možda to i jeste prijemčivije, savremenije nekako. Ali, šta ću… Ja sam vam ona staromodna provincijalka koja voli miris kolača u kući, tek skuvan čaj ili čašu dobrog vina, toplo ćebe i šuštanje stranica knjige tokom čitanja.
Nikad od mene internet devojka. Iliti internet bibliotekarka.
