VAŽNOST SEKUNDE

PIŠE: VANJA BOKUN POPOVIĆ

„Zar ne misliš da možda preozbiljno shvatate taj sport – on ima samo sedam godina“ – konkretna je dobronamerna prijatelijca na moj komentar da ne mogu radnim danima puno da se prepuštam društ­venom životu. Nije jedina – sa sličnim pitanjem se sus­rećem i od drugih dragih ljudi kada su u pitanju deca – zar ne mislim da smo im suprug i ja previše posvećeni, zar ne mislim da je suludo trošiti novac na table, flomastere, papire, zar ne mislim da je nepotrebno na svakih neko­liko nedelja vikend provoditi u prirodi, zar ne mislim da je potpuno bespotrebno dava­ti toliko na suplemente i šta će im uopšte sva ta skijanja, klizanja, jahanja, sve te Lego radionice i bazeni – koliko bismo novca sačuvali da nam je fokus negde drugde.

Intimno, niko od tih pri­jatelja ne zna da kada zagusti ista pitanja suprug i ja pita­mo jedno drugo – kada smo umorni, kada je hladno, kada bismo radije da prepustimo deci i telefon i tablet i daljins­ki upravljač – a jedno od njih ima trening. Ja ne smem ni da pomislim, a kamoli izustim da možda sport to veče može da sačeka, kao što i moj suprug ne komentariše kada dođe kući na kraju radne sedmice, a dnevna soba se ne vidi od makaza, papira, flomastera i – kostima superheroja. Prećutno prepoznajemo još jedan dan u kojem smo dobili bitku na nevidljivom bojištu, u ratu koji traži sve od nas, a vrlo je neizvesnog ishoda. Nemamo snage ni da slavimo male trijumfe jer mašinerija apsurda i besmisla ne miruje – u toku je rat roditelja i digi­talnog sveta za dečju pažnju.

U 2020. godini industri­ja video-igrica je akumulira­la 173.7 milijardi dolara. Od toga su 98.4 milijarde donele – besplatne igrice. Dobro ste pročitali. Sva ona bezazlena kliktanja dece i preuziman­je besplatnih aplikacija na našim telefonima kada smo zauzeti da obratimo pažn­ju – donose milijarde nekom drugom – a ostavljaju pustoš na duge staze. Iako pouzdane naučne studije godinama po­kazuju da pored očiglednih problema sa pažnjom, moti­vacijom i transferom sadrža­ja, mladi iza ekrana rizikuju i dugoročne zdravstvene pos­ledice (visok krvni pritisak, pretilost, razvojne poremeća­je itd.) – čak 8.4% zavisnika od video igrica su adolescen­ti i deca. No, ovo nije priča o video-igricama. Nije čak ni priča o jutuberima koji pro­movišu sadržaje video-igrica zarad klikova. Ovo je priča o civilizacijskom padu koji je na pomolu kada se pojave is­prazne ikone jednog doba, a nestanu pravi heroji.

Prema rezultatima is­traživanja profesora, psihija­tra i doktora Frenka Farlija, heroji kroz istoriju dele za­jedničke karakteristike koje mogu da se grupišu u pet jedinstvenih kategorija, te posluže da razumemo zašto nam srce poraste kada gleda­mo Džona Vejna na velikom platnu, ali se samo slatko nasmejemo kada u sličnoj ulozi vidimo Toma Kruza. Doktor Farli tvrdi da heroj mora da zadovolji sledeće standarde – da pokaže odvažnost i snagu, iskrenost, brižnost i velikodušnost pre­ma drugima, veštinu, sposob­nost i inteligenciju, da pokaže spremnost da se upusti u ve­like rizike, kao i da poseduje neobjašnjivi faktor „veličine“ koji osvaja naša srca. Što je najbolje, dr. Farli zastupa ide­ju da ne samo da treba da gradimo u sebi i svojoj deci karakteristike heroja, već i da ih prepoznajemo i hvalimo među drugima u svojoj sre­dini, te tako malim koracima gradimo zdravije društvo.

Ukoliko ste dete osam­desetih, sigurno se sećate kojom brzinom je naša gen­eracija zaboravila narodne heroje – velikane istorije koje su slavili naši roditelji i njihovi roditelji – i svoju pažnju us­merila na kriminalce. Gotovo preko noći, mladi gospodari podzemlja postali su vesti na naslovnim stranama, osvajači moći, uticaja i ženskih srca, antiheroji ratnih godina nad kojima su se stariji zgražava­li, a mladi im se potajno di­vili. Govorilo se tada o časti, hrabrosti, uličnom kodeksu, ali i o nagradama i trijumfi­ma koje donosi život od „200 na sat“. Sećam se sa koliko sam divljenja kao devojčurak tajno čitala članke o Kneletu – odlikašu, sportisti koji je u bezumlju jednog vremena odlučio da preuzme život u svoje ruke (doduše sa druge strane zakona), a onda istom vrtoglavom brzinom kojom je živeo i poginuo – da pos­tane ikona jednog doba. Ta­kođe sam se divila i Aertonu Seni, šampionu Formule 1, koji je imao srce veće od za­kona fizike i suludu hrabrost koja ga je na kraju i odvela u ranu smrt. Obojica su budili u meni prisustvo nečeg velikog, gotovo vanvremenskog, koje je samo čekalo pravi trenu­tak da se ispolji. Znala sam da postoje okolnosti u životu koje su veće od pojedinca, ali da ne postoji toliko velika okolnost da nadmaši to neš­to neobjašnjivo i „veliko“ što imaju heroji i antiheroji – „boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka“. Ukoliko bismo moral ostavili po stra­ni i prostudirali karakteristike heroja dr. Farlija, brzo bismo došli do zaključka da (anti) heroji devedesetih nisu dosti­gli slavu samo zahvaljujući trenutnom raspadu jednog velikog sistema, već su delili dublje arhetipske karakter­istike na koje se odazivaju skriveni aspekti psihe i bića čoveka i da nije čudo što su im se i kućna deca divila. Mis­lili smo tada da smo dotakli dno apsurda.

Ko su heroji naše dece? Šta to oni gledaju, kome se dive, na čije pozive se odazi­vaju? Da li i njima srce nara­ste u inspiraciju veću od čoveka koja podseća zbog čega vredi živeti i za šta vredi umreti ili – su samo statistika koja stvara selebritije i kva­ziselebritije, kraljeve i kraljice digitalnog sveta – držače i otimače pažnje. U amal­gamskoj masi klikova, rejtin­ga, subskrajbova, pratilaca – glupost je neograničena i isto tako nagrađena.

Naša deca svojom pažnjom biraju tako da su čak pravi kriminalci ustupili medi­jski prostor lažnjacima, poze­rima i glupacima. Govorim o milionskim pregledima videa za decu bez ikakve fabule, poruke i dubljeg značenja. Govorim o sadržajima diza­jniranim da drže pažnju najm­lađih bez i najmanje odgovo­rnosti autora. Govorim o pro­zivkama, mobingu, erotizaciji, popularizaciji izopačenosti i igranja na najprimitivnije ljud­ske impulse – u deci – zarad klikova, minutaže na videu i svih ostalih metrika koje kreativno ljudsko biće muti­raju u nečijeg – PRATIOCA. Govorim o milijardama dolara koje će i ove godine odneti digitalni predatori, gejming industrija i – pornografska industrija, ostavljajući nas da se pitamo – gde ide ovaj svet?

Dok ne nauče sami da razlikuju i vrednuju, na nama je da dan za danom ulažemo vreme, život i novce u aktivno­sti sa ove strane ekrana, zna­jući da se za svu našu decu – i našu i vašu – otima ista aždaja. Ako kao mali ne osete šta Heroji donose drugima i ko mi postajemo u prisustvu Heroja, kako će znati da razlikuju predatora od žrtve i sami ne postanu ni jedno ni drugo? Ako kao mali ne osete dodir bezvremenskih, univerzalnih vrednosti koji ljudsku prolaznost približa­vaju božanskoj besmrtnosti – kako će praviti odluke zbog kojih vredi živeti kada im be­smisao zakuca na vrata – a hoće? Od koga će naučiti da stvore i daju u vremenu kada je zavodljivije da konzumiraju i traže?

Neće moći ni vaši ni moji, neće moći Naši mali, očevi i majke budućeg sveta, da razlikuju Sokrata i Plato­na od Tupana i Glupana, niti Živojina Mišića od još jednog narko-orijentisanog-do-zu­ba-naoružanog-kvazi-repera koji ih poziva na „belo“. Zato – na nama je da zovemo st­vari pravim imenom, da na­jpre u nama, a zatim u njima držimo živim plamen večnos­ti i podsetimo se da kada ovaj plamen usahne – civilizacija se gasi.

Dok se pitam koliko će mi ljudi zameriti što „ratujem“, iz dnevne sobe čujem svoju decu kako na sav glas pevaju pesmu „Legende ne umiru“. Dok skaču i grme u zamišljeni mikrofon, osećam ono „veliko vanvremensko“ kako plamti u njima – danas. No, puno je dana ispred nas.

Legends never die when the world is calling you, Can you hear them screamin’ out your name?

Legends never die, they become a part of you, Every time you bleed for reaching greatness

Legends never die…

Nije kasno!

Svaki sekund je važan.