PIŠE: MILENA MILETIĆ
FOTO: DA PING LUO
Dejan Jelača, srpski glumac, autor i voditelj emisije „30 minuta“, posle završene glumačke akademije, putuje u Njujork, gde mu se odmor pretvara u životnu odluku – vratiti se ili ostati? Život u Velikoj jabuci nimalo nije lak i mučila su ga velika iskušenja – da li da pokuša da živi svoj san ili da se vrati u Srbiju? Posle nekoliko dana provedenih na NBC radiju, kao i nekoliko pokušaja da dobije ulogu u jednom američkom studenskom filmu, odlučuje da pruži sebi šansu i uspe. Danas, posle 13 godina, koliko živi na relaciji Beograd – Njujork, kaže da je srećan, jer je ostvario svoj dečački san. Kao mali, sa bakom i dekom posećivao je pozorište i to je bila još jedna potvrda da je na pravom putu.
OTIŠLI STE U NJUJORK U POSETU PRIJATELJIMA, A ISPOSTAVILO SE DA STE DOBILI PONUDU KOJA SE NE ODBIJA. SPIKER NA NAJSLUŠANIJEM AMERIČKOM RADIJU NBC JE VELIKA PREKRETNICA U VAŠEM ŽIVOTU – PRIHVATANJE JEDNE, NE TAKO LAKE, ODLUKE.
Sve se desilo pre 13 godina, kada sam otišao u Njujork kod prijatelja. Sećam se da su me naterali da se prijavim na audiciju za spikera NBC radija. Prvo, nikada sebe nisam mogao da zamislim kao nekoga ko bi mogao da provodi vreme ispred mikrofona i sa slušalicama na ušima, ali sam ih poslušao. Okrenuo sam jedan broj telefona, razgovarao sa ljudima sa radija i mislio da me više nikada neće pozvati. Sutradan su me pozvali i rekli da dođem da potpišem ugovor. Najpre sam se našao u čudu i pitao ih kako mogu da me zaposle kada me nisu ni videli, na šta su oni rekli da im je moj izgled nebitan, već glas. Tada su počela da mi naviru osećanja, slutnje… Nisam znao šta da radim – ostaviti sve i ostati ovde, bez igde ikoga. Iako sam imao prijatelje, to nije dovoljno. Porodica mi je ostala u Srbiji, a ja sam morao da se dokazujem nekim novim ljudima, da se naviknem da brz tempo života, da se upoznam sa poslom na radiju, i to sve sam.
ŠTA JE PRESUDILO DA OSTANETE U AMERICI? DA LI JE TO ŽELJA ZA DOKAZIVANJEM, PREISPITIVANJEM SEBE ILI LJUBAV PREMA GLUMI I RADIJU?
Želeo sam da uradim nešto drugačije. Bio sam zadovoljan životom u Srbiji, ali sam hteo da pokušam nešto što mi se ne pruža svaki dan. Kao mali, želeo sam da postanem fudbaler, kako bih mogao često da putujem, ali s obzirom na to da sam kao klinac dosta vremena provodio sa bakom i dekom u pozorištu, ljubav prema glumi je prevagnula. Video sam sebe kao glumca, ali i kao nekoga ko može više. Nisam želeo nikome da se dokazujem, osim samom sebi. Odavno sam shvatio da je život samo moja stvar i da ne treba nikome da polažem račune, osim sebi. Postavio sam sebi zadatak da pokušam barem mesec dana da radim i živim u Velikoj jabuci. Bilo je teško, poželeo sam da spakujem kofere i vratim se u Srbiju – ali čemu to? Prevario bih sebe, svoju ljubav prema glumi i želju da uspem. Samo sam jednog jutra odlučio i rekao sebi: „Ostaješ da uspeš, da živiš svoj dečački san!“ Tako je i bilo, odlazio sam na razne audicije, dobijao sam uloge u studentskim filmovima, pa kasnije i u nekim većim projektima. San je počeo polako da se ostvaruje.
PORED GLUME, ŽIVOT VAS JE NAVEO I NA PUT MODELINGA. LEPOTU LICA I TELA PREPOZNALI SU MNOGI STRUČNAJCI IZ TE OBLASTI. POLAKO UPLIVAVATE I U TE VODE.
Sve se desilo sasvim slučajno. S obzirom na to da u Americi imate ogromne mogućnosti da probate sve što vas zanima, i ako imate talenta i upornost, postoji velika verovatnoća da ćete uspeti. Tako sam i ja otišao na audiciju jednog brenda, i pošto im se dopalo kako izgledam, dobio sam ponudu da uradim nekoliko fotografija. Tako je sve počelo. Volim da se fotografišem, jer je to sastavni deo mog života. Gluma i voditeljstvo su veoma povezani, a javni život podrazumeva fotografisanje. Ne radim to često, ali kada mi se nešto dopadne, rado se odazovem. Ipak je gluma moja profesija i ne volim da odem mnogo izvan nje.
”Zaboravljeni umovi Srbije”, “Priđi bliže”, “Sit Black & Relax”, “Na tajnom zadatku” – samo su neki od projekata našeg glumca, a pored uloga reportera, agenta, možda mu najbolje “leži” uloga voditelja.
NEKOLIKO GODINA USPEŠNO VODITE EMISIJU „30 MINUTA“. EMISIJA KROZ KOJU JE PROŠAO VELIKI BROJ GLUMACA, MUZIČARA, NOVINARA, UMETNIKA… RAZLIČITI PROFILI, DRUGAČIJE ENERGIJE I KARAKTERI.
Mnogo sam srećan što sam upoznao velike profesionalce u svom poslu, a pre svega, dobre ljude. Svi smo mi različiti, imamo drugačije poglede na život, ali energija koju ispoljavamo je ta koja nam pokaže put ka srcu druge osobe. Mnogi od gostiju su se zadržali tamo gde treba i to mi je znak da sam na dobrom putu. Nema ništa lepše od osećaja kada završim snimanje emisije sa osobom čija mi je energija legla na prvu loptu. To mi daje vetar u leđa i potvrdu da ovo čime se bavim ima smisla. Prvenstveno za mene, za moje zadovoljstvo kao čoveka, a zatim i za publiku kojoj se sve to plasira. Nije uvek lako ispratiti nečiji tempo, karakter ili raspoloženje. Trudim se da svima priđem prijateljski, da učinim atmosferu prijatnom, pa kasnije i razgovor koji ćemo voditi. Zahvalan sam što sam upoznao svakog gosta koji je prošao kroz studio Art televizije. Milena Dravić, Predrag Ejdus, Nebojša Glogovac, Ivan Bosiljčić i mnogi drugi ostavili su velikog traga na našoj kulturnij sceni, i samo su neki od onih koji su mi bili gosti. Ovo je već osma sezona emisije, i postaje mi sve teže i teže koga da dovedem, jer nema koga nisam pozvao, a da se nije odazvao. Zato sebi postavljam velike ciljeve, da dovedem nekoga ko se ne pojavljuje toliko često u medijima, a da pri tom ima nešto pametno da kaže i meni, a pre svega, publici. Volim kada ugostim one od kojih mogu mnogo toga da naučim, kako u poslovnom smislu, tako i u onom, važnijem, životnom.
ŠTA JE ZA VAS SREĆAN KRAJ?
Kao što sam kao mali maštao da postanem glumac, tako sada maštam da postanem dobar otac i suprug. Posao i karijera dođu i prođu, ali ostaje ono što stvoriš i za šta si se zalagao tolike godine. Mislim da sam srećan kada je reč o profesionalnom delu života, jer sam radio sve što sam voleo. Uvek mogu i želim više, ali ne jurim kao pre. Kada ste mladi, samo vam je bitno da se dočepate nekog posla i da se dokazujete, sebi, ali i drugima. Želite da vaši roditelji i okolina budu ponosni na vas, ali šta kada sve to prođe? Onda ostaje ona druga vaša strana, ona koja je za vreme kada ste jurili za karijerom, stavljena u kraj, ona koja vam je davala krila i dizala vas kada vam je najviše trebalo – ljubav. Ljubav prema ženi, prijateljima, porodici… Tako ja vidim svoj hepi end – oženjen, sa puno dece, koju ću vaspitavati isto onako kako su to činili moji roditelji. Mislim da je to najveća životna svrha – voleti i biti voljen, raditi na potomstvu, živeti sa svojom porodicom u radosti i zahvalnosti.
IMA LI KRAJA AKO NISTE SREĆNI?
Ne verujem u kraj. Možda je to samo trenutak kada treba da stanemo, da odmorimo malo, skupimo snagu i krenemo dalje. Lepše se osećam kada znam da stvaram nešto zato što to treba da traje, a ne da će doći kraj, pa makar i onaj srećan. Svako od nas treba da veruje u sebe, svoje sposobnosti, želje i snove, i takva energija će nas odvesti gde treba. To je samo reč koja nam poručuje da smo sve uradili što treba. Ne, nikada ne treba stati, zato ja i ne verujem u kraj. Verujem u nastavak.
