PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
IVANA MARTIĆ, DIPLOMIRALA JE NA AKADEMIJI UMETNOSTI U NOVOM SADU. BILA JE DUGOGODIŠNJA UREDNICA MAGAZINA „MOJ STAN“, SADA JE ZAMENICA GLAVNOG I ODGOVORNOG UREDNIKA ČASOPISA „LEPA I SREĆNA“, GDE JE ISTOVREMENO UREDNICA SEKCIJE „LIVING“. UMETNIČKA DUŠA KOJA IZRAŽAVA SVOJ ESTETSKI SENZIBILITET KROZ SLIKARTSVO, MAGAZINE, IZRADU NAKITA TOTA. SVAKI ELEMENT JE MALA SKULPURA KOJOJ, KROZ FORMU, IVANA SATKA I DUŠU. NJENE OGRLICE SU PRAVI „ART TO WEAR“, KOJE NASTAJU U MALOJ PORODIČNOJ STOLARSKOJ RADIONICI NJENOG OCA, KOJA SE NALAZI NA FRUŠKOJ GORI.
AMBIJENT, SLIKARSKO PLATNO, DRVO – TVOJE POLJE DELOVANJA I ESTETSKOG IZRAŽAVANJA KAO NEKADAŠNJE UREDNICE MAGAZNA „MOJ STAN“, KAO SLIKARKE I KAO TVORCA NAKITA OD DRVETA, KOJIMA UDAHNJUJEŠ DUŠU. KADA SI OTKRILA TOG VELIKOG ESTETU U SEBI?
Iz ove perspektive, deluje kao da se podrazumevalo, kao da se po prirodi stvari znalo da će školovanje, i sve što iza toga sledi, ići u pravcu življenja jedne vrste estetike i lepote po sebi. Uverena sam da smo svi svesni svojih afiniteta od najranijeg perioda života, a kasnije se, uz više ili manje sreće, podrške i sticaja okolnosti, ti kapaciteti dešifruju i raspoznaju. Biti esteta je nešto što po obliku podseća na vrlinu – ili je cela ili ne postoji – ali ipak realizacija se do kraja ne podrazumeva, niti je za to samo dovoljna želja. Potrebno je mnogo rada, ulaganja, strpljenja, radoznalosti i tolerancije. Esteta kojeg spominjete u pitanju postoji uvek i u svemu što radimo, a moja je velika sreća bila to što od samog početka svog radnog veka imam privilegiju da kroz posao spajam više kreativnih veština. Dok sam bila mlađa, to su bili sporohodni procesi, usredsređenost na jednu stvar ili aktivnost i želja da to što radim bude urađeno najbolje u odnosu na sopstvene mogućnosti – to se kroz sazrevanje menjalo i ovu vremensku poziciju ne bih menjala za pređašnju.
MATERIJALIZACIJA ELEGANCIJE JE IZRAZITO ISTANČAN POSAO. TEBI TO LAKO IDE, LAKO SE IZRAŽAVAŠ KROZ LEPO. DA LI MI SAMO IZRAŽAVAMO ONO ŠTO DUBOKO NOSIMO U SEBI?
Ono što nosimo u sebi je preduslov, koji sam nije dovoljan. Emocije, senzibilitet i talenti nemaju smisla ako ne postoje nadogradnja, učenje i razvoj – tako je bilo nekada, a danas je to još izraženije. Materijalizacija lepote je proces koji ima svoje zakonitosti, zahteva višeslojnu pismenost i sposobnost raspoznavanja onoga što možde da opstane u određenom kontekstu ili trenutku. Umetničko delo ima svoje koordinate u vremenu i prostoru, delo primenjene umetnosti takođe, ono što govorimo i mislimo, a nadasve ono što činimo, određuje nas kao tvorce materije koja treba da bude dostojna nas, jer elegancija je, poput dela, kompleksna i precizno izbalansirana, odmerena – nije izolovana, niti opipljiva, a ako je ličnost koja pretenduje da ponese eleganciju profana, ni od materijalizacije ne treba očekivati čudo.
NA TVOJIM SLIKAMA I NAKITU IGRAJU SE I SLAŽU KVADRAT, TROUGAO, PRAVOUGAONIK. DA LI KROZ TE GEOMETRIJSKE OBLIKE I VIDIŠ SVET? I ZAŠTO UPRAVO ONI?
Navedne geometrijske površine i njihove “lirske” interpretacije su najzastupljenije u svim mojim radovima, kao i u našem okruženju. Oni su samo sredstvo, način apstrahovanja motiva i konstruisanja lepote kroz koje se uspostavljaju odnosi harmonije, novog i autentičnog rada. Fascinantna su njihova značenja i emocije koje nose u odnosu jedan prema drugom, tretirani bojama, strukturama, materijalima. A ono što najviše uzbuđuje je njihova beskonačna kombinatorika – koliko će ona biti uspešna, stvar je sposobnosti tvorca nekog dela da poveže senzibilitet, poetiku i iskustvo, a to je već domen čisto estetske kategorije i tu nastupa umetnik.
TVOJA IZLOŽBA U KUĆI KRALJA PETRA I, POD NAZIVOM „RAZUM I OSEĆANJA“, IZAZVALA JE VELIKU PAŽNJU. ČIME SI SE PREDSTAVILA? GDE JE BIO RAZUM, A GDE OSEĆANJE?
Izložba „Razum i osećanja”, predstavljena u Kući kralja Petra I, bila je sačinjena iz dve celine, slika i asamblaža, koje opisuju odnos stvaralač kog postupka u kojem se prepliću ideja i emocija, prostor i oblik obuhvaćen njime, slikarstvo i primenjena umetnost – likovnost i ličnost. Ubeđena sam da je emocija određuje sve i svakoga, a naročito suštinu poimanja i stvaranja likovnog dela. Razum je stožer i oslonac svake umetničke i slikarske misli, a spontanost je ono što joj daje poseban efekat jačine. Na ovoj izložbi sam kroz šalu rekla da slike predstavljaju razum, a asamblaži emocije, tako su i fizički bili raspoređeni: slike na donjem nivou, a asamblaži u superiornijoj gornjoj zoni. Ipak, reč je o dubokom prožimanju emotivnog naboja i likovne poetike u jednom ciklusu, svaki pokušaj povlačenja granice je paušalan.
KAKO JE NASTAO BREND TOTA ART FORMS?
Nije postojala nikakva puka odluka da se nešto “napravi” – on se gotovo prirodno rodio iz okruženja koje je za to imalo sve uslove. Imamo porodičnu stolarsku radionicu oko koje se trideset godina angažuju moj otac i brat – TOTA nakit je samo jedan segment kome sam dala ovaj oblik, a njihova je zasluga za tehnički deo. Moja igra bojama, oblicima i drvetom, koje je nepredvidiv, plement i zavodljiv materijal, sada ima oblik stilizovanih kompozicija ogrlice, mini skulptura koje se nose, ali ne znači da će se priča na tome zadržati. Dobra strana stvaralačkog rada je što se kreativnost rađa samu sebe, zato je pitanje inspiracije suvišno i to svaki umetnik zna.
KAKVA ŽENA NOSI TVOJ NAKIT? KAKAV DETALJ – TAKVA ŽENA!
Ovaj nakit zahteva intelektualnu podlogu, sposobnost da ga stavite u svoj kontekst i da ga izdvojite od ostalog! Nije za “opštu upotrebu”, svaki komad je unikat i zato ovde nije reč niti o biznisu, ni o masovnosti. Umetnost je intimna stvar i nakit je deo toga. Ovi komadi su samo mrvica u ličnom mozaiku – ne postoji outfit koji može da obezbedi eleganciju ukoliko je ličnost lišena duhovnosti i lepote, a oni nezaustavljivo izbijaju i odaju nas iz svega što jesmo, iz govora, načina držanja i ponašanja, postupaka, iskustva…
DIZAJN KOJI TI OKU PRIVLAČI PAŽNJU, UMETNIČKA FORMA KOJA TE OKUPIRA I SAN KOJI TI NE DA MIRA?
Dizajn – trenutno Romi Loch Davis, pariska dizajnerka koja je stvorila modno-enterijerski projekat na temeljima francuskog i italijanskog iskustva, istorije i venecijanskog scenskog nasleđa, u izrazu pomalo teatralna i provokativna. U sposobnosti apstrahovanja formi i prenošenja na funkciju, kao i savršenstvu dizajna – neprevaziđena je Patricia Urquiola, koja je ove godine na Milanskom sajmu nameštaja blistala projektom Moroso štanda, spajajući materiju i umetnost. Umetnička forma – skulptura kojoj se divim dečjom zaljubljenošću: Konstantin Brankuši, čija dela su izmenila definiciju skulpture, puna sugestije, snage, lepote, sublimacije suštinskog. A san – san je sve!
TEMA JUNSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA JE STIH TINA UJEVIĆA „ZA LET SI, DUŠO, STVORENA“. KADA TVOJA DUŠA LETI I ISPUNJENA JE ZADVOLJSTVOM?
Tin Ujević je bio avangaradan i izrazito spritualan pesnik, višeslojan i višeznačan, za mene teško dokučiv, ali sam sklona da verujem da je ova sintagma poistovećivanje života i umetnosti, stvaranje ravni u kojoj se umetnost živi, kroz nju se ispituje, traži, voli, a to je prostor duše. Umetnici možda deluju egocentrično, ali to je neminovnost, svaki mora da ima svoj ambijent i vreme koje posvećuje sebi, u kojem se razvija, da se liši banaliteta i bude hrabar. Tu nailazimo na kontradiktornost, jer umetnik je po prirodi delikatna persona, koja pre svega treba da pobedi sebe, a živimo u krajnje neobičnom vremenu, tako da su sve naše duše u stalnom letu, a zadovoljstvo je već relativnost.
DA LI ĆE, KAKO JE REKAO DOSTOJEVSKI, LEPOTA POBEDITI SVET?
Neće, ali će ga napraviti smislenijim i boljim.
