UDATA ZA SLOBODU

PIŠE: TATJANA MANOJLOVIĆ

Obožavam slobodu, ali ne i slobodne teme. Kada je Mia kazala – možeš kako hoćeš, rastužila me je. Draga moja, kako sada da se fokusiram? Naravno, šalim se.

Pričaćemo o slobodi.

Osvajam je od kada znam za sebe. Ali, prvi put sam spoznala koliko je to važno sa nepunih osamnaest. Neko me je voleo. Neko nije znao kako da me zadrži. Neko je pomislio da može režirati naše živote, budućnost… Steglo me tu, iza dušnika, pritislo, navalilo se.

Imala sam mnooogo sreće. Imala sam prepametnog oca koji je samo rekao – ti odlučuješ… I dodao – ovako te niko više neće voleti, ali – ti se pitaš.

Volela sam i ja njega. Ali, ne toliko da bih sve bacila pod noge. Ne toliko da vrlo brzo, uskoro ne otvorim srce nekom drugom… Ko će nešto kasnije postati otac moje ćerke.

Tada sam izabrala slobodu. I da, tako me niko više nije voleo, ali jeste drugačije.

I nikada nisam osvestila kako to da se ljubav vrlo često pobrka sa oduzimanjem slobode. Kakav paradoks i kakva greška u koracima. Najsigurniji način da oteraš nekoga je da mu staneš za vrat, da ga pritisneš i gušiš, pa uvrćeš, zatežeš, dok… Ne zbriše.

Nedavno smo se slatko smejali na opasku prijateljice sa kojom smo se šalili da je suprugu, možda, previše slobode dala. Kazala je – sloboda je najveća zamka. O, da… Nije smešno. Istinito stoprocentno. Čuvaj se, druškane, da se ne sapleteš, ne poletiš i u provaliju sunovratiš. Ljubi te tvoja čekalica. Tako mudro zbore neke žene. I poneki muškarac.

Oni manje mudri testiraju izdržljivost one/onog koga ne žele da izgube. A, ne znaju da su je/ ga unapred izgubili. Dobili – laž. Zasigurno. Nije neizostavno da se iza laži krije nešto grešno. Često se lažima ide u susret večitoj podozrivosti i nepoverenju. I tako se svako uvija u svoje klupko, obavija dok ne napravi toliko debeo oklop da takva dva nikada više ne dozvole dvema dušama da se taknu. Arivederči, amore mio.

I nije nesloboda nešto sa čime se susrećemo samo u partnerskim odnosima. Ali, može, nažalost, imati i fatalne ishode. I zato se ne sme ignorisati, zanemarivati, tolerisati.

Neretko je lakše napustiti partnera nego osvojiti slobodno nebo.

Naročito kad živiš na podneblju sklonom idolopoklonstvu, mitomaniji, totalitarizmu… Onda ti, naročito ako si satkan od hajdučkih gena, svakih dvadesetak godina ne gine novo i novo tabananje ka slobodi. Osvajanje prostora u kome se lakše diše. Ali, ta bitka nekako nosi i zadovoljstvo, jer činiš nešto za opšte dobro, sa čvrstom verom da si na ispravnom koloseku.

Najjača prepreka na putu slobodoumlja su strahovi. Realni i iracionalni. Češće ovi drugi. Samo zavisi kako ih pogledamo, sa koje strane.

Patološki sam se plašila samoće. Više nego smrti, bolesti i odgovornosti. I mačaka

Primećujete, govorim u prošlom vremenu.

Hvatala sam se u koštac sa jednim po jednim strahom. Neki gubici pojačavali su ih. Neki odlasci izbezumljivali. Nekada sam morala da razvalim grudni koš, iščupam srce na površinu, otkinem deo, crve pobacam na smetlište, vratim ga, zacelim, poližem ranu i idem dalje.

Kada je bilo najteže? Najteže je kada nemaš podršku.

Kako onda savladati strah od samoće? Pronaći snagu u sebi. Ne tražiti je u drugome.

Kako ojačati sebe, slabašni listić koji i lahor može oduvati? Lako. Učenjem. Istraživanjem. Pomeranjem granica. Usavršavanjem. Zaranjanjem u sebe. Uživanjem u novom sebi koga delješ dletom od radoznalosti, saznanja, beskrajne ljubavi, strpljenja, upornosti… I onda se otvori nepregled – šansi, mogućnosti, susreta, nade.

Sloboda je zauvek moj izbor.

I dalje imam fobiju od mačaka.

Nesavršena sam, vrlo.

Praštajte.