U ZAGRLJAJU SVETLOSTI

PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: MILICA TEPAVAC

Aleksej Daniel Đermanović, slikar, ikonopisac, intelektualac, rođen 1972. u gradu svetlosti, u Parizu. Završio je Visoku školu likovnih i pri­menjenih umetnosti Zvezdara i Akademiju SPC za umetnost i konzervaciju u Beogradu. Izlaže u zemlji i inostranstvu. Živi i radi u svom atel­jeu u Starim Banovcima, gledajući u Dunav. Učestvovao je na mnogobrojim samostalnim i kolektivnim izložbama.

Dobitnik je priznanja 2003. Festival l’Imagi­naire, Maison des Cultures du Monde, Paris, France, 2006. Unesco, 2007. Počasno priznan­je grčkog prestolonaslednika Princa Jovana Laskarisa Komnina za doprinos na polju vi­zuelne umetnosti, Atina-Madrid.

STVARANJE.

Vreme stvaranja je unutarnji proces, nije vezan za doba dana ili noći, to je duševni nokturno, dodir čovečanskog sa Božanskim, premudrost duha Božjeg darovanog od samoga Boga, tako da je u osnovi bitan taj proces, ti porođajni bolovi, ta muka dok se svetlost ne projavi. Svi mi (umetnici po prizvanju) imamo neke vizije, ideje, neka snoviđenja onoga što treba da stvorimo, i što nas goni da stvaramo, i što se bitno razlikuje od realizacije. Realizacija nastupa tek kada se ta komešanja smire, znači u smiraj komešanja, što u stvari znači nokturno, a to je i neka vrsta oslobađanja, vrsta eksplozije stvaralačke moći.

ATELJE, PRIRODA ILI CRKVA, U PROCESU STVARANJA I SLIKANJA.

Svako mesto ima svoju čar i svoje zakonitosti pod kojim stvaramo, pitanje je samo za čim zaista tragamo, za sjedinjenjem kroz mir sa samim sobom, a potom sa Bogom ili za sjedinjenjem, kroz prirodu, sa sobom i sa Bogom. Zapravo cilj je isti, razlikuje se metod i okvir, u prirodi to ide kroz kontemplativno saživljavanje sa tvorevinom, a u ateljeu i crkvi kroz pogružavanje i direktan dijalog sa Bogom. U ateljeu smo najkompletniji, sve je tu što nam je potrebno, okruženje, dela, knjige, ceo svet koji čini nas same, odnosno svet koji smo mi sebi upodobili i satkali, zato je vrlo bitno da taj atelje nekako spakujemo u sebe same, onda to čini celinu i tako relativizuje razliku među prostorima gde radimo, odnosno gde stvaramo.

KAKO BI OPISAO SVOJ STIL U SLIKARSTVU?

„Stil je onakav kakav je čovek.“ F. N.

Verovatno je da sam na svom putu prolazio kroz mnoge faze, od klasičnog slikarstva, impresionizma, postimpresionizma, ekspresionizma, koketiranja sa secesijom, enkaustike, enformela, konceptualne umetnosti, vizantijske ikonografije, proširenih medija, stigao sam nekako do sublimacije svega toga u postvizantijsku savremenu umetnost (naravno da joj je izvorište srednjovekovna i ranohrišćanska ikona) transponovanja crteža, forme, svetlopisa i vere u jedan manje minuciozan jezik, bliži ovom vremenu, razotkrivanju suštine, semiotike i obraza ikone ovoga i onoga sveta, budući da je ikona i tamo i ovde. Koristim razne medije: ugljen, vosak, pigmente, tuš, šelak, damar, glinu, zlato, recimo sve ono što se koristilo u srednjovekovnom slikarstvu, zatim tradicionalne tehnike – jajčane tempere, enkaustike, uljane boje… od papira, preko platna, do lamelirane daske sa kušacima i tradicionalnom kredno-tutkalnom preparacijom. Vrlo je važno kakvi se materijali koriste, ne samo iz tehnoloških razloga, zbog trajnosti i solidnosti, već zbog utiska, monumentalnosti samog dela, prirodnosti, saživljavanja sa tvari i toplinom prirodnih materijala, ne možemo prigrliti plastiku kao drvo.

Pokušavam da nekako utkam, udahnem tu zlatnu svetlost vizantijske ikone, spojim boje i zlato u dela, to jeste taj vizantijski nokturno, zlatni suton „Drugog dolaska“, koji zrači iz ikone i čini ikonu ikonom. Ikona ima svoju unutarnju svetlost, svoj unutarnji život, tu mističnu svetlost možemo susresti i na Rembrantovim pejzažima, i ne samo tamo… Zagrlimo tu svetlost.

KOJI JE TVOJ OMILJENI ŽANR U MUZICI, KOJU SLUŠAŠ DOK STVARAŠ ILI SE PRIPREMAŠ ZA SLIKANJE?

Teško je razdvojiti muziku od slike, jer muzika nosi sliku u sebi, stoga pokušavam uvek da nekako spojim ono na čemu radim sa onim što slušam, to je jako važno, i to su obično klasična muzika, duhovna, vizantijska, ambijentalna, eksperimentalna i sl. Ukratko – Rahmanjinov, Sati, Maler, Šopen, Skrjabin, Debisi, vizantijsko, svetogorsko pojanje, Kalofonarides, Kapela Romana, Danileji, Grčki vizantijski hor, Anouar Brahim, Ros Dejli, Liza Džerard, Žordi Savalj etc. Vrlo je bitno čime hranimo dušu i punimo glavu, ljudi generalno ne obraćaju pažnju na to, ne filtriraju, a bez filtracije činimo nasilje nad svojim dušama, tako je i sa muzikom…

KAKO IZGLEDA RAZVOJ, TRANSFORMACIJA IKONE KROZ VEKOVE?

Uzevši transponovanje i transformaciju rimsko-egipatskog portreta zvanog fajumski kao posebnu pojavu, tj. fenomen (budući da se radi o pogrebnom portretu u koptskoj regiji, jer ga ne susrećemo na drugom mestu) i helenistički realizam (Pompeja i Herkulanum, isti period) uviđamo da prve ikone imaju isti princip gradnje slike, stilske odlike kao i elemente, ali se isto tako u samom početku i odvajaju svojom stilizacijom, formama, proporcijama, prenaglašavanjem kao i simbolima, pravilima i nadslovljavanjem. Ikona je od samog početka zasebna tvorevina, obožena i ima svoj unutarnji život i apoteozu. Možemo govotiti o „razvoju ikone“, mada je bolji izraz transformacija, preobražavanje ikone kroz vreme i prostor, kroz narode i ličnost, kroz veru i Sretenje sa Gospodom, kroz talente i različitost kako vidimo i doživljavamo svet. Čitavo to bogatstvo, jedne te iste ikone, Obraza Hristovog, od rane sinajske ikone, koptske ikone, romanike, paleologa, ohridske, srpsko-vizantijske, jermenske, gruzijske, italo-kritske, rane rusko-vizantijske, ruske, raznih manjih škola i fenomena koje susrećemo kao usamljeni izraz, stil, pa sve do pojave baroka, odnosno mešanja istočne i zapadne umetnosti i pojave akademskog realizma, odnosno povratka na klasičan portret koji više ne sadrži one elemente koji čine ikonu ikonom, svođenje perspektive sa obrnute na visoku, razbijanje ortogonalnosti kompozicije, pijetistički pristup, korišćenje živih modela, plotsko mudrovanje i manipulisanje samom ikonom… gubi se sve ono što čini ikonu ikonom, gubi se molitveni pristup, proskinisis, gubi se sozercanje kroz prvolik, gubi se prvoznačaj i prvosmisao ikone.

Danas vidimo da je došlo do revitalizacije vizantijske ikone, a to nosi sa sobom i dobre i loše strane. Došlo je do pojave novih izraza, novih stilova. U interakciji sa savremenom umetnošću, neke struje upadaju u zamku koketiranja i tu se ikona gubi, neki savremeni ikonopisci uspevaju da ikoni udahnu avangardni duh današnjice i ikona ostaje kanonska ikona i čuva svoj prvosmisao (monah Zinon (Rusija), monah Lazar (Crna Gora), đakon Srđan Radojković (Srbija), Irina Zaron (Rusija), monah Damaskin (Srbija), Olga Shalamova (Rusija), Bata Kidišević (Srbija) i drugi.) Sa druge strane, savremena ikona doživljava krizu kroz kopistiku, zanatstvo, formalni tradicionalizam i nerazumevanje estetike i uzvišenosti ikone, javio se fenomen „štancovanja“, proizvod kiča priučenih „bogomaza“. O ozbiljnosti te dekadentne pojave potrebno je razmisliti, jer taj fenomen uveliko urušava svetost i uzvišenost ikone već dva desetleća.

DA LI IMAŠ NEKI RITUAL SLIKANJA IKONA?

Ne postoji neki šablon u pristupu ikoni, to je individualna stvar, neki uobičajen tok je da je ikonopisac upoznat sa građom onog što će da izobrazi, naslika, čitaju se žitija svetih, ukoliko je neki svetitelj u pitanju, ili Sveto Pismo, ukoliko je u pitanju neki događaj, scena, a postoje i molitve za početak rada. Podrazumeva se da ikonopisac treba da ikonopiše u čistoti i molitvi, skrušenog uma i srca, dajući najbolje i najlepše kroz sebe da bi upriličio ikonu, relikviju pred kojom će sutra neko da se klanja i moli. Ikonopisac je čin, delo ikonopisca je jednako savršavanju liturgije, postoji i čin hirotesije, posvećenja ruku ikonopisca u crkvenim kanonima, to govori dovoljno o svetosti i ozbiljnosti tog dela i čina.

Molitva ikonopisca glasi:

Vladiko Gospode Isuse Hriste, Jedinorodni Sine i Slovo Božije, nepromenjiva ikono nevidlјivoga Boga, koji si po liku svome sazdao nas i radi našeg spasenja čovekolјubivo obukao plot od Sveneporočne Svoje Majke i Vladičice naše Bogorodice, Koji si divan mimo svih sinova lјudskih i izvor si svake lepote, nevidlјive i vidlјive , Koji si se udostojio da nas učiniš hramovima Svetoga Svog Duha, Koji si veštastvo osveštao božanstvenim Domostrojem Svojim, Koji si bogoslovlјe u bojama darovao besprekornoj Nevesti Svojoj Crkvi, kao podsećanje na neistumačivo snishođenje Svoje, a na nazidanje i osvećenje vernoga naroda Svog, Tebi pripadajući molim Ti se i pribegavam Ti: kao Onaj Koji si darovao i meni grešnom i nedostojnom sluzi Svome dar ikonopisnog služenja, očisti iz srca moga svaku grešnu prlјavštinu i upiši nerukotvoreno u njega svesvetu volјu Svoju; ukrepi me u svakoj slabosti volјe uma moga i prosvetli me silom Svesvetoga Svoga Dua, vodeći nejake i nekorisne ruke moje ka bogolјubivom okončanju pisanja sveštene ikone Tvoje( ili svetoga..), kako bi oni koji se klanjaju i celivaju je; ka Tebi praobraznoj Lepoti uzvodili srca i pomisao, svecelo oblagodaćenivani i osveštani u radosti dostigli podobije i proslavlјali sa svima Svetima, koji su Ti od veka ugodili, Tebe, Ovaploćenog Sina i Logosa, sa bespočetnim Tvojim Ocem i obožavanim Duhom Tvojim, jednosušnu i nerazdelјivu i životvornu Trojicu. Amin.

ŠTA JE TRENUTNO U NASTAJANJU IZ TVOJIH SLIKARSKIH ČETKICA, MAŠTE, IDEJE? ŠTA SE TO SLAŽE NA PLATNIMA SA KOJIMA PROVODIŠ VREME?

Teško je reći šta je to u magnovenju iza mog oka, trud je videti ono ispred u nemoći izražavanja vizije, katkad to izleti spontano i bolje nego ono iza oka, a nekad težak trud i traganje dovede do onog trenutka kada mogu da kažem: „Stani, to je to!“. Košnicu ideja i vizija je jako teško sažmeti i primeniti, uvek nas nešto sputava, tada se dovijamo da u domenu onoga što možemo, izrazimo ono što nas goni, onoga što podsvesno vizualizujemo. Uvek postoji neko odstupanje, nesavršenstvo, ono što možda nismo hteli, a ispalo je dobro, ali to je naša borba u nesavršenosti, i možda se baš u toj tajni nemoći i nemogućnosti savršenog izražavanja krije tajna, tajna u tajni greške, tajna u nesavršenom, kao da uvek nekog čekamo. Ali, i ne čekamo li? Tajna je i za mene ono na čemu radim u budućnosti, ostaje samo vizija i snoviđenje. Verovatno je da se nešto na osnovu prethodnog opusa može očekivati, ista ideja, trenutno ta preobražena vizantijska ikona, umetnost, no videćemo, vreme će već pokazati.

KOJA JE TVOJA BOJA? KAO UMETNIK I SLIKAR BOJE, BEZ KOJE NIKADA NE BI MOGAO?

Zlatno i belo, nisu zaista boje, već nosioci duhovnog. Cepanjem bele dobijamo boje, a zlatom opisujemo božanske energije i prikazujemo netvarnu svetlost na pozadinama, oreolima – nimbovima, asist – strelasta ritmična osvetljenja na odeždama. Tu su još pompejansko crvena, alizarin kraplak, zelena od mirte (vert de vessie), lapis lazuli, tirkizna kobaltno plava, caput mortum, ceruleum plava, zelena zemlja itd. Plavo i zlatno daju neverovatan odnos, plavu u tom slučaju izdvajam, što opet nije slučaj u drugim situacijama, kao npr. u slučaju sukoba zelene od mirte i alizarina ili cinobera, dodaću da svaka boja ima svoje mesto i ulogu, kada je stavimo na pravo mesto, onda ona postaje boja bez koje ne možemo.