U IME LJUBAVI

PIŠE: SAŠA JOVANOVIĆ

Sa svojih 49 godina, trenutno sam u trećem dužem odnosu. Prvi je bio brak od 15 godi­na. Izlazak iz braka je trajao tri godine i bila je u isto vreme jedna od najtežih i najkorisnijih stvari za moj razvoj.

Drugi odnos je trajao pet godina, i iako je bio divan (idealizovan) u početku, ostavio me je u ruševinama. Odlučio sam da ostanem sam godinu dana i izgradim odnos sa samoćom.

Sada sam u trećem odnosu. Venčali smo se pre mesec dana, u decembru 2023, posle tri godine. U nastavku su neki od principa po kojima oboje živimo, kao i faze kroz koje smo prošli, a sve U Ime Ljubavi.

Vidi me kakvu/kakvog jesam

„Hej, šta misliš o tome da se ne zaljubljujemo uopšte?”

„Mislim da je to odlična ideja!”

Ovo je odmah na početku došlo kao namera kod oboje, kao po dogovoru. Želja da posle prethodnih odnosa u ovaj uđemo budno i bez idealizacije druge strane ili učitavanja naših želja i potreba u nju. Odlučili smo, i bili dovolj­no zreli, da uđemo tiho u odnos.

Bilo je drugačije. Nije bilo vatrometa i pijanst­va. Samo tiho poštovanje druge strane i razu­mevanje da smo tu svojom voljom.

NEGUJ ISTINU I RANJIVOST

Često kada nam je do nekog stalo, želimo da održimo idealnu sliku o sebi. Mislimo da ako pokažemo manje od toga možemo biti odbačeni.

Na primer, jedna od stvari koja se očekuje od muškarca je da bude uspešan. Posle izlaska iz prethodnog odnosa sam živeo vrlo skromno, u garsonjeri koja je služila kao ostava mojoj se­stri. Bila je pretrpana nepotrebnim stvarima, a u kupatilu su otpadale pločice. Zgradu zovu “Samački hotel”. Daleko od idealizovane slike koju sam želeo da ostavim.

Vrlo brzo posle našeg susreta, Ana je htela da vidi gde živim. Osetio sam se vrlo nesigurno. Ali sam isto tako znao da ništa tako ne gradi vezu kao iskrenost i ranjivost. U redu, rekao sam, hajdemo. I preživeli smo. Čak joj se i svidelo kako sam iskoristio tako neupotrebljiv prostor. I smejali smo se nazivu zgrade. Kasni­je sam shvatio da je i ona živela u stanu koji je opterećen teškom istorijom i da je imala iste strahove. I opet smo preživeli. Ha!

OSTANI SLOBODAN/SLOBODNA DA ODEŠ

Često kada nađemo nekog, opcija raskida i odlaska čini se nedostupnom. Valjda projektujemo opcije iz našeg najranijeg odno­sa sa roditeljima, gde raskid znači smrt jer ni­smo sposobni da preživimo bez njih.

Opet smo svesno napravili nameru i komunici­rali da je ova opcija uvek validna. Ne da bismo se štitili od emocionalnog otvaranja i dublje povezanosti te zbog toga mahali raskidom kao opcijom. Nego da osetimo tu slobodu da bude­mo iskreni sa svojim osećanjima. Iako to u isto vreme otvara i užas mogućnosti da nam se to desi od druge strane. Ali kako drugačije?

U svakom trenutku opcija razlaska je bila i dalje jeste jednako validna kao i opcija ostaja­nja. Biramo se svakog dana i zbog izbora dru­ge strane smo svaki dan zahvalni.

DOZVOLI ODSUSTVO LJUBAVI

„Znaš šta… Sada te uopšte ne volim!”

U početku mi je bilo čudno i neprijatno da čujem ovakve izjave, ali sam vremenom shva­tio da je vrlo oslobađajuće da ljubavi ponekad nema i da se to može jasno reći. Iz nekadašnje uslovljenosti da mamu uvek moram voleti ili mogu biti ostavljen i umreti, činilo mi se kao da nemam puno izbora. Ovo mi je dalo i dozvolu da mogu da ne volim, iako znam da mi je stalo do te osobe i da ne želim da je izgubim. I da to mogu reći vrlo jasno jer to je moja istina u tom trenutku. I prolazna je.

UPOZNAJ SEBE

Prvi ugrožavajući „problemi” u odnosu počeli su ozbiljnije da se pojavljuju posle godinu dana i procesi su trajali cele godine. Kako to gene­ralno funkcioniše?

Iskustva koja smo preživeli, naročito u najra­nijem uzrastu, oblikuju našu percepciju. Tako, ako smo, na primer, imali iskustvo da smo bili duže ostavljeni od strane majke nego što nam je to prijalo, možemo izgraditi uverenje da nema nikoga za nas. Ili da smo izdati. Varijaci­ja ima puno.

Kasnije u odnosu, kada emocionalna atmosfe­ra makar malo podseća na najranije iskustvo, probudi se vrlo rani i nezreo modalitet svesno­sti, takozvano unutrašnje dete, i počnemo da projektujemo pređašnje iskustvo na partnera. Ovakva svesnost koja se probudila u ovoj si­tuaciji preuzme naše rasuđivanje, emocije i onda „nismo svoji”.

Ovi modaliteti svesti vremenom srastu sa nama, i čini nam se kao da smo potpuno u pra­vu, i spremni smo da do smrti branimo našu percepciju i „istinu”. Često je i sami kreiramo i provociramo situacije koje će potvrditi naša uverenja i onda se nalazimo u začaranom nesrećnom krugu.

Srećom, ili izborom, i Ana i ja smo veterani u istraživanju sebe kroz različite prakse, naj­više psihoterapije. Iako to ne podrazume­va da nećemo ulaziti u zamke i prolaziti kroz različite izazovne dinamike, svakako pomaže da prođemo kroz njih.

Naša patnja je trajala skoro cele druge godi­ne. Bili smo testirani na različite načine. Bilo je intenzivno. Prolazili smo kroz pakao, uglav­nom pakao prošlosti koji je izlazio na površinu u polje našeg odnosa u sadašnjosti. Prošlost je prožimala sve i krivila našu percepciju. Neka­da je trajalo danima bez prestanka i bio sam potpuno nefunkcionalan za bilo šta drugo.

Iako je sve visilo o koncu nekoliko puta, preživ­eli smo. Nekoliko puta zahvaljujući terapeutu jer smo se potpuno zaglavili. I tek smo onda ušli u sledeću fazu odnosa u kojoj možemo ubirati plodove našeg rada i posvećenosti. Jedan od prvih plodova je devojčica koja je nam dolazi.

TOLERIŠI FRUSTRACIJU

Kao ljudsko biće, ograničen sam na mnogo ni­voa. Imam ograničene resurse, imam strahove i potrebe. Kada potrebe jedne strane susretnu ograničenja druge strane dolazi do frustracije. U trenutku frustracije, postoji mogućnost odgo­vora iz odraslog ili neodraslog dela bića. Odra­sli deo će razumeti drugu stranu i njene kapa­citete. Neodrasli deo će ući u ljutnju, projekciju da joj se nešto namerno radi ili ne da i počeće da radi protiv odnosa.

I jedna i druga situacija su validne i dešavale su nam se i dešavaće se. Ali vremenom se ova druga situacija proređuje i gubi snagu. Potreb­no je puno strpljenja i nesebičnosti kada nam se pojavi potreba koja ne može biti zadovolje­na.

NE KALKULIŠI

Sa određenih mesta moje uslovljavanosti u prošlosti, često mi se činilo da Ana želi da me iskoristi. Sa tog mesta bilo mi je vrlo teško da ne kalkulišem u razmeni u odnosu.

Tek kada je posle mnogih meseci naraslo isku­stvo težine takvog odnosa, neki odbrambeni mehanizam se prosto urušio. Odjednom mi je cela dinamika takvog odnosa postala smešna. Smejao sam se malom ja koji se trudio da se odbrani od zahtevne mame koja već dugo nije bila tu i potpuno se predao.

I što sam više davao, više sam imao. I bio sam zahvalan Ani što je ostajala sa mnom i u nekim za nju teškim situacijama.

PAŽLJIVO SA OČEKIVANJIMA

„Danas očekujemo od partnera da nam pruži ono što je nekada celo selo pružalo.“

Imao sam često ovo nerazumno očekivanje, iz kojih god da je bilo razloga. Iskreno, i dan-da­nas učim i rastem na ovom planu. Mogao bih imati više prijatelja i provoditi više vremena sa prijateljima koje već imam. Ali sam, ako ništa drugo, sklonio opterećenje sa Ane za mnoge stvari.

ZAKLJUČAK

Na odnosu se stalno mora raditi, ali je i nagra­da velika. Gradeći odnos, gradimo i sebe. Od­nos nije tu da nas spasi, mi smo tu da spasimo odnos, često od nas samih.

U ime ljubavi, želim vam hrabrost, iskrenost i odlučnost da izgradite svoju ljubav za sebe.

U ime ljubavi, ne odustajte od ljubavi!