PIŠE: MARKO MAODUŠ, LIFE COACH
FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM
Pre nekoliko dana, urednica mi reče da je tema ovog broja „Srećni završeci“. Čitavog života voleo sam filmove sa srećnim krajem, i najčešće važio za dežurnog „nerealnog optimistu“. Dakle, bilo bi logično da se more ideja na ovu temu pojavi preda mnom, pa da se raspišem. Ali, nije bilo tako, i javila se misao da možda i ne treba da pišem u ovom broju. U skladu sa Ho’oponopono duhovnom praksom, rekoh toj misli „volim te“ i pustih je da ode, da bi se, ubrzo zatim, pojavila ideja koja naizgled sa tim procesom nije imala nikakve veze – da pogledam film. Znate, kada naučimo da govorimo „volim te“ svemu i svima, često se dešavaju veoma čudne stvari, koje nam na neobičan način donesu savršenu informaciju. Ovo je bila jedna od takvih situacija. Od zaista ogromnog broja ponuđenih, bez ikakvih informacija, kliknuo sam na jedan film sa spiska. Već duže vreme na ovaj način biram svoja iskustva, prepuštajući „volim te“ da odabere. I zaista, posle samo desetak sekundi prve scene, u trenu se pojavila čitava ideja za ovaj tekst. Ranije sam već doživljavao slične stvari, te mi je bilo jasno odakle sve to dolazi.
A šta se to desilo u prvoj sceni? Sa jedne strane stola u restoranu, nalazila se novinarka, u uvodu opisana kao „cinična, kao i većina današnjih ljudi, koja bi se osetila povređenom i na najmanji znak čarolije“. Sa druge strane, sedela je devojka, koja je izgovorila prvu rečenicu u filmu: „Ja verujem u SREĆNE ZAVRŠETKE.“
Ma, da li je to moguće, baš u prvoj rečenici da pomene temu ovog broja? To mora biti slučajnost, jer inače bi značilo da ono „volim te“ zaista radi! O da, itekako radi!
Vratih se gledanju filma. Bilo je lako primetiti kako dve žene na različite načine posmatraju iste događaje. Zahvaljujući tome, jedna žena se osećala srećnom, a druga ne. Koju ulogu biste vi izabrali za svoje iskustvo? I šta ako sreću možemo, kao i ostala osećanja, izabrati? Ali, svi mi svesno biramo sreću, a život nas često demantuje. Hajde onda da vidimo kako taj naš izbor zaista radi.
Pre nekoliko godina, čitajući „Moć sadašnjeg trenutka“, po prvi put naišao sam na ideju da su svi događaji u Univerzumu po svojoj prirodi zapravo neutralni. Vremenom sam to dublje razumeo i danas mi je jasno da svim događajima mi, kao posmatrači, dajemo značenje, a sa značenjem i emociju. Tada sam još mislio da to važi u određenim slučajevima, ali nisam mogao da shvatim da je moguće dobro se osećati kada neko premine, na primer. Ali, pokazalo se da je i to moguće. Ubrzo sam saznao za Indijance koji su imali potpuno drugačiji način posmatranja rađanja i smrti, te su rađanje gledali setno i sa stavom: „Oh, zašto li je morao da dođe?“, dok bi nečiju smrt bukvalno proslavljali, posmatrajući to kao napuštanje tela i povratak Velikom Duhu. Oni su događajima dali drugačije značenje, a u skladu sa njim su bile i emocije.
Poenta je bila u tome u šta oni veruju, baš kao što žena iz filma veruje u srećne završetke. A šta je to u šta mi zaista verujemo? Na svesnom nivou, gotovo uvek bismo rekli da verujemo samo u divne stvari. Zato nam i smeta ideja o tome da je svet ogledalo naših uverenja, te je često selektivno prihvatamo ili odbacujemo. Ako ipak želimo da radimo na sebi, odlična vežba je da neko vreme posmatramo svoj svet, da primetimo kako se osećamo i o čemu mislimo. Dobićemo savršeno precizan odraz svega onoga što se u nama nalazi, ma koliko slika bila prijatna ili ne. Najverovatnije ćemo primetiti da naš svet nije satkan samo od mira, radosti i sreće, te ukoliko je istina da zaista kreiramo svoju realnost, ostaje nam da posvećeno radimo na sebi i oslobodimo se onih delova koji govore suprotno.
Ali, koji deo nas je taj koji odlučuje o tome kako se mi osećamo i šta je za nas sreća, a šta nije? Problem je zapravo što ne znamo da za nas odluke čine uverenja ili programi koji se nalaze u podsvesti, i to u gotovo svakom trenutku našeg života, dok naš intelekt ima iluziju svesne kontrole. Dakle, nešto ispod nivoa naše svesti, što ne možemo primetiti, diriguje našim životom, a nama se sve vreme čini da pravimo svesne izbore. Neki naučni podaci kažu da u svakom trenutku u našu podsvest uđe oko milion puta više podataka, nego u svesni um. Zamislite samo na trenutak koliko to ogromno mora biti. Verujem da je Sokrat baš to imao na umu kada je govorio: „Znam da ništa ne znam.“ Ali, nije to lako prihvatiti, jer smo izuzetno snažno vezani upravo za sve ono što smo do sada predstavljali, u skladu sa tim se ponašali i verujemo da je to naš identitet. Ako odustanemo od toga, šta će biti sa nama? Hoćemo li biti hrabri i ipak se odvojiti od te slike?
To je neophodno ukoliko želimo da naučimo da budemo zaista srećni, a ne samo u retkim trenucima. Na sve strane čujemo da su srećni oni ljudi koji umeju da žive u sadašnjem trenutku, tj. oni koji misle upravo o tome što rade u tom času, a ne o prošlosti ili budućnosti. I fizika nas konstantno podseća da ne postoji ništa zaista statično, da se na nivou čestica sve kreće i time menja, pa je i na taj način svaki trenutak novi i potpuno jedinstven. A mi imamo priliku da budemo živi i sve to iskusimo. Nije li to dovoljno da skačemo od sreće po ceo dan? Bilo bi logično da jeste, ali iako to znamo, ogromna većina nas ne uspeva da u skladu sa tim i živi, upravo zato što podsvesni obrasci, ili sećanja na neke prošle trenutke, odlučuju da trenutak doživimo na „stari“ način.
Zato, kada odlučujemo da budemo srećni, to je zapravo veliki posao u koji se upuštamo, i mnogo je veći nego što smo u prvom času pomislili. Naš zadatak je da se oslobodimo ogromnog broja sećanja na neke prošle trenutke, koji nam ne dozvoljavaju da istinski doživimo čudo veličanstvenog sadašnjeg trenutka. Pošto ih ima toliko mnogo, ona neće brzo otići. Zato je potrebno izgraditi poverenje, baš kao u priči koju sam čuo pre nekoliko godina, i koja je, mogu reći, bila jedna od onih koje su izmenile moj život. U priči postoji čovek koji je na sve što bi mu se dogodilo, govorio „To je dobro!“. Mnogi su ga smatrali ludim, ali to njega nije doticalo. Jednog dana mu se desilo nešto što bi većina ljudi ocenila kao katastrofalno, ali je on i tada ponovio „To je dobro!“. Nakon nekog vremena, ispostavilo se da ga je baš taj naizgled strašni događaj, sačuvao od sigurne smrti. Na ovaj način, imajući poverenja da mu životni proces donosi samo najbolje, nije kukao nad svojom sudbinom, već je dozvolio sebi da pronalazi sreću u svim okolnostima. Svi ljudi imaju tu sposobnost, pa i vi i ja! Sigurno se i vama desilo nešto što ste doživljavali kao negativno, a kasnije se pokazalo da ste baš zbog toga imali neko divno iskustvo. Zato, kada sledeći put osetite da život nije pravedan, setite se ove priče, recite sebi „To je dobro!“ i nađite neki razlog da se nasmešite i radujete svom danu.
