ŠTA JE TO LJUBAV?

PIŠE: MARKO MAODUŠ, LIFE COACH

Na ovo pitanje ljudi pokušavaju da odgovore od kada postoje. Za razliku od os­talih pojmova, izgleda da ljubav i dalje nije moguće definisati. Zašto li je to tako?

Odrastao sam verujući da je ljubav ono što viđamo u holivudskim filmovima. Munje i gromovi, strela koja prolazi kroz srce i magnetska privlačnost… „Svi znaci su tu, ovo je sigur­no žena mog života.“ Sećam se jednog zimskog dana, pre skoro dvadeset godina. Sneg je nežno vejao, šetao sam Bule­varom, kada je sa moje desne strane prošla devojka. Na tren sam video obris njenog lica i već u sledećoj sekundi bila je ispred mene. Nastavio sam da šetam, a ona kao da je namerno uspo­rila (može biti da sam ipak ja na­merno ubrzao), pa sam i sledećih nekoliko minuta bio nedaleko iza nje. Taj jedan tren je bio dovoljan da bukvalno počnem da plan­iram čitav život sa njom. Istog časa bacio sam se na smišljanje rečenice koju niko nikada u is­toriji Univerzuma nije izgovorio, kojom ću je u sekundi osvojiti, a potom ćemo živeti srećno do kraja života, nesumnjivo u nekoj palati.

Naravno, takve scene su se ponavljale i kasnije u mom živo­tu, a gotovo svaki put bi to bila „fatalna privlačnost“. Pošto sam uvideo da čak i ta privlačnost vremenom izbledi, odlučio sam da pokušam da u ljubavi budem racionalan i pristupam joj manje emotivno. Da, znam šta mislite, potpuno genijalna ideja. Takođe, siguran sam da ni to niko dru­gi na ovom svetu nije pokušao. Prolazile su godine, a moje lekci­je su se ponavljale.

A onda sam konačno otvo­rio vrata duhovnosti i ona je ušla u moj život. Počeo sam mnogo drugačije da razumem i osećam život. Počeo sam da verujem da je jedina prava ljubav bezuslov­na. Od nas, ljudi, najbliža su joj mala deca. Ona se raduju sve­mu i uživaju u svakom trenutku. Verovatno zato svi želimo da budemo u njihovom prisustvu, jer smo to zaboravili. Ali, i dalje je bilo mnogo glasova koji su govorili da to nije moguće, nije u ljudskoj prirodi, itd… Ta­kođe, sve češće se pojavljivala rečenice „Volite sebe“, jer kada počnete da volite sebe, tek onda ćete iskreno početi da volite i druge. Ali, nije to lako razume­ti, jer mi ne znamo ko smo. Zato sve duhovne tradicije kažu da je najvažnije pitanje u životu: „Ko sam ja?“.

Pre nekoliko meseci, slušao sam predavanje Grega Bradena u kome je pominjao učenja starih Esena. Pojava magnetske privlačnosti je kod njih bila odavno objašnjena. Njegova rečenica je glasila: „Molim vas da sledeći put, pre nego što nekoj osobi kažete da je ona ljubav vašeg života, pre toga postavite sebi pitanje: „Šta je to što sam ja dao, izgubio ili mi je oduzeto silom, a što vidim u ovoj osobi?“. Uh! Bukvalno u trenu su proletele sve takve situacije iz prošlosti i imao sam jasne odgovore. Čas kada magnetska privlačnost nestane, koju mi često smatramo lošim efektom, on objašnjava na sledeći način – „Možda vas je odnos služio toliko dobro da ste povratili deo sebe i sada možete svesno da izaberete da li želite da nastavite odnos zasnovan na drugim osnovama, ili ćete krenuti dalje.“ Po tom učenju, mi dolazimo u ovaj svet kako bismo iskusili život, te već pri samom izboru pola, odričemo se svoje polovine, jer duša nema pol. Zatim živimo i težimo ka tome da ponovo postanemo celi, tj. „iscelimo sebe“.

Ovo objašnjenje je na lep način dopunilo moje razumevanje ljubavi. Već neko vreme bilo mi je jasno da mi zapra­vo, gledajući ljudskim očima, možemo voleti samo projekciju ili iluziju – zato što percepiramo druge osobe pomoću naših uverenja, tj. sećanja. Dakle, mi doživljavamo osobe iz nas samih, te zapravo, volimo sliku sebe koju vidimo u njima. Vesela igra, zar ne? Zanimljivo, u poslednje vreme više ljudi je osetilo snažnu potrebu za komunikacijom sa mnom. U trenu kada bih im postavio pitanje šta to vide u meni, a da su dali, izgubili ili im je oduzeto silom, za manje od sekunde, usledio bi „Aha momenat“ i izgovaranje reči „Sloboda“. Od tog trena, naš odnos bi već bio na drugim osnovama. Čudesno.

Dr Hu Len, učitelj Ho’oponopono-a, za mene jedan od najvećih mudraca na planeti, na pitanje šta je to Ljubav kaže: „Nula („Praznina“ u budizmu, ili „čisto­ta srca“ u hrišćanstvu).“ To je prostor u kome nema uverenja ili sećanja. Ljubav je slepa. Ona ne vidi razliku u religiji, rasi, jednostavno to ne možete primetiti. Sve dok mislite da ste vi neka zasebna in­dividua, nemate šanse. Jedini način da zaista iskusimo drugu osobu (a ne sliku sebe koju vidimo u njoj) je da je vidimo očima Ljubavi, tj. čistim srcem. Tada možemo videti da je sve savršeno kakvo jeste i zapravo samo tako možemo zna­ti da je sa nama sve u redu. Dakle, po­trebno je očistiti ta sećanja. Za ovakvu vrstu ljubavi, potrebno je shvatiti da naš identitet nisu naše misli, reči ili dela, tj. da smo mi nešto u čemu se misli, reči i dela samo pojavljuju. To nešto je ono što mi zaista jesmo. To je deo nas koji je večan, onaj kome Havajci kažu „Aloha“, a Indusi „Namaste“. Na tom nivou, koji je neprolazan, postoji samo bezuslovna ljubav, koju pominje npr. Anita Murjani u svojoj priči o tome kako je prošla kroz sigurnu smrt i vratila se natrag.

Kada posmatramo život na ovaj način i spoznajemo šta smo mi zaista, rečenica „Volite sebe“ postaje „Volite Sebe“, i konačno dobija pravo značenje.