PIŠE: DANIJELA STOJANOVIĆ, KLINIČKI PSIHOLOG I PSIHOTERAPEUT
Uspeh je složen pojam, kao i moranje, a zajedno su još složenija sintagma.
„Moramo uspeti.“
Ovo ne zvuči ohrabrujuće. Zvuči kao da nam gori pod nogama, i jedino nas uspeh može spasiti. Mnogo je lepše reći: „ Hajde da uspemo!“ Ili: „ Zar ne bi bilo lepo kad bismo ovo uspeli da izvedemo?“
Uspeh može da bude lepa stvar, a ne stvar nužde. Šta je uopšte uspeh?
Ova reč se može koristiti na tri načina: Uspeh kao događaj. Želim da kupim auto. Zaradim dovoljno novca i u jednom trenutku uspem da kupim auto. Događaj kupovine auta je događaj mog uspeha.
Uspeh kao stanje – status. Želim da budem profesor gimnazije. Jesam profesor gimnazije. Moj status, stanje u kome jesam – profesor gimnazije – stanje je mog uspeha. Idem u gimnaziju, držim časove, popunjavam dnevnik… To je stanje u kome se nalazim, i ako je to ono što želim, to stanje je moj uspeh. Uspeh kao proces. Želim da se bavim streličarstvom. Ili vajarstvom. Želim kvalitetan brak. Ovo su sve procesi.
Brak nije nešto što se desi, niti je neko stanje u kome se nalazimo. To je proces upoznavanja partnera i izgradnje odnosa sa njim.
Uspešno bavljenje sportom ili umetnošću je takođe proces.
Sve veštine su procesi. Stalno u njima bivamo sve uspešniji i uspešniji kroz iskustvo, i stalno idemo sve dublje. Sve bolje upoznajemo svog partnera, decu i prijatelje, sve bolje gađamo, sve bolje sviramo neki instrument. Sve smo veštiji u tome na koji način pristupamo ljudima koji su nam dragi. Sve smo veštiji u tome na koji način savladavamo veštinu koju učimo. Uspesi mogu biti različiti. Od zarađivanja za novi auto, stan i druga materijalna dobra, preko statusnih uspeha kao što su uspešna karijera, ugled u društvu, pa sve do emocionalnih uspeha kao što su dobar brak, roditeljstvo i prijateljstva.
Postoje različiti načini za merenje nečije uspešnosti.
Fizički, uspeh merimo po količini prikupljenih materijalnih dobara – kola, stan, veličina potrošačke korpe.
Mentalno, merimo po društvenom statusu – predsednik, direktor, profesor, lekar.
Emocionano, merimo po emotivnim procesima kroz koje prolazimo.
Fizičke i socijalne uspehe je lakše meriti, jer je kultura prilagođena njihovoj evaluaciji. Sa emocionalnim uspesima je malo teže. A to je pogotovu relevantno danas, jer se civilizacija sve više okreće ka postizanju emocionalnih uspeha, sve se više teži ka tome da ljudi budu srećni i zadovoljni. Sreća i zadovoljstvo jesu emocije, ali one su zapravo povezane više sa uspehom kao događajem ili uspehom kao stanjem, ne toliko sa uspehom kao procesom.
Za uspeh kao proces karakteristično je osećanje toka. Osećamo da to što radimo radimo glatko, da nam ide, da nam to više nije psihički napor, nego da stvar teče.
Ovo osećanje svedoči o uspehu u savladavanju neke veštine, a veštine su od ogromnog značaja. One nisu od značaja samo za uspehe koji su očigledno emocionalni – kvalitetan brak, uspešno podizanje dece, bliska prijateljstva itd. Pored emotivno-socijalnih veština, osećanje toka svedoči i o savladavanju bilo kojih drugih veština, kao što su sportovi, vajarstvo, slikarstvo, sviranje instrumenata i drugo. Za mnoge ljude, sportovi i umetnosti su hobiji koji čine život kvalitetnijim. Međutim, veštine su korisne i za posao kojim s bavimo. Naš pristup može biti da samo „odradimo“ ono što nam poslodavac kaže, na način koji će njega da zadovolji. (I to je u redu, nema ništa loše u tome). Međutim, ako želimo da nam posao bude nešto više od pukog sredstva za ostvarivanje materijalnih i statusnih želja… Ako želimo da poslom ostvarimo neki dublji uspeh… Onda nam je osećanje kome težimo osećanje toka. To znači da želimo da savadamo onu veštinu na kojoj se naš posao zasniva.
Kako da dođemo do tog osećanja toka? U fizičkom smislu, akcijom – tako što se upuštamo u one aktivnosti u kojima želimo da se izveštimo. Pre nego što se upustimo u akciju, utvrdimo u šta želimo da se upuštamo. U mentalnom smislu, ovo je način za postizanje uspeha – pravilan izbor veština koje želimo da razvijamo. Nije samo bitno da veštine budu tržišno upotrebljive, već i da je to nešto čime želimo da se bavimo. To ne znači da to mora biti neka aktivnost koja nam u startu prija. Razvoj veština često u početku može delovati neprijatan ili naporan, ili prosto kao nešto što ne želimo da radimo. Međutim, ako možemo da se se setimo kako smo se osećali pri bavljenju tom aktivnošću, i ako smo se osećali onako kako želimo da se osećamo, to je dobar pokazatelj, da u tu aktivnost treba da se upustimo, čak i ako nam u trenutku kad treba da se aktiviramo deluje neprijatna (ne mora iz sećanja, može i iz mašte). Jednostavno, biramo da se rukovodimo onim prijatnim stimulusom iz sećanja, a ne ovim neprijatnim koji osećamo u momentu kad treba da se upustimo u aktivnost u kojoj još nismo dovoljno vešti. Ali, pre nego što se upustimo u razmatranje svega toga, pre mentalnog i fizičkog pristupa uspeha, prvi korak je emocionalni pristup uspehu. Emocionalni pristup je da ne pravimo sebi psihološki problem. Da ne stvaramo presiju, i ne pravimo sebi stres. Volimo sebe bez obzira na to da li smo i koliko uspešni u životu. I ne samo da volimo sebe, nego i da uverimo sebe da ćemo uspeti. Zašto ne bismo? Bavljenje nekom veštinom vodi savladavanju te veštine. Doduše, ne treba se na silu upuštati u nešto šrema čemu imamo veliki otpor. Kad se pripremimo emocionlno, pa mentalno zaključimo da je akcija indikovana, pa se onda fizički upustimo u tu akciju, postigli smo mali uspeh. Malo po malo, što se više upuštamo u aktivnost, sve smo veštiji u njima. Sve uspešniji.
Kad naučimo kako da budemo uspešni u smislu uspeha kao veštine, to onda vodi i statusnim i događajnim uspesima. Ako se izveštimo u nečemu što je drugim ljudima od koristi, i što, stoga, možemo da naplatimo, mi time postižemo stanje poslovne uspešnosti, a samim tim i razne materijalne uspehe, kao što su kupovine raznih predmeta, letovanja i slično.
