SMARAGD SA BAJOVE KULE

PIŠE: TATJANA SOLDATOVIĆ-MANOJLOVIĆ
FOTO: SANJA PETKOVIĆ

Pomislio sam da umišljam jer me je sve ovde podsećalo na nju. Dok se nije osmehnula prijate­ljici. Da, ona je. Niko drugi to tako ne ume.

Gledao sam je danima na plaži. Ona sama. Ja sam. Povremeno je pomerala naočari i brisala suze. To me razbilo. Sama, pati zbog nečega, prelepa, daleka, nedodirljiva.

Nije hodala zemljom. Sišla na kratko s nekog oblaka. Među nas smrtnike. Odlepio sam potpu­no. Ja, bivši ratnik. Neosvojiva tvrđava, kameno srce. Bože, ne uzimaj mi razum. Noge kao olovo, hrabrost ništavna. Dan za danom sam samo gle­dao, upijao, sklapao mozaik, maštao.

Ovaj život mi je sve dao na kašičicu. Kada sam mislio da je sve napokon tu – najlepša, najvolje­nija devojka, brak i porodica na pomolu, san o toplom domu punom dece, metak se zaglavio nezgodno. Bez nade da snove ostvarim. Bar ne taj o punoj kući dečjeg smeha. Oterao sam je od sebe. Odgurao, istisnuo iz glave i srca.

Proveo život sa drugom, čije sam sinove podigao kao svoje, jer im je prokleti rat na Balkanu odneo oca. Onda je ona jedne večeri zaspala i nije se probudila. Oni su već bili preko okeana. Sam sam je ispratio. Oprostio se. Zahvalio Bogu na dostojnih petnaest godina. Blizance i dalje volim kao svoje, ali – daleko od očiju, obuzeti bitkom za egzistenciju, pozicioniranje, građenjem svojih porodica, ponekad se sete Mladena koji na njih gleda kao na svoju decu.

Sve je to život.

I onda je ušetala ona. Kada pomisliš da te više ništa ne čeka, da je srce skamenjeno, zaliveno olovom. Gledao sam je danima, tu u toj uvali, kraj zeleno modre vode, u hladu čempresa, masli­naste kože i pogađao kakve su boje oči, koje je uvek krila ogromnim crnim naočarima za sunce.

Ujutru sam ustajao sa obećanjem sebi da ću joj tog dana prići, bez obzira na posledice i moguć­nost da ispadnem budala, da stari stepski vuk može dostojanstveno podneti još jedan poraz.

Podrhtavao sam od sreće svaki put kada bi se oko deset pojavljivala na plaži, skupljao hrabrost i rešavao da tog dana prekinem svoje muke, po cenu debakla. I kako bi se sunce dizalo ka zeni­tu, imao sve manje hrabrosti za grubo odbijanje. Objašnjavao sam sebi da je sve baš tako kako bi i trebalo, da je dovoljno i gledati graciju, topiti se od njene lepote i šarma, uživati kad zašušti haljinom u hodu.

Bio sam nem, bešuman, nadao sam se, nevidljivi svedok nebeskog prizora.

Sve dok nije prestala da dolazi jednog dana i dru­gog i trećeg. Mrzeo sam sebe. Otišla je.

Prošao je i moj usamljenički godišnji odmor. Be­ograd me sačekao sa kišom, baš kao što mi je i odgovaralo.

I onda je ona ušetala u vidokrug. Nisam je prvo ugledao. Samo sam osetio da je vazduh okupan parfemom koji je njen. Da drugačije struji. Da mi srce poskakuje. Tu u kafeteriji. Podigao sam pogled i sreo sa parom nestvarno zelenih očiju. Lepših od boje one uvale na Bajovoj kuli. Pitala je da sedne nasuprot mene. Kao da je to jedino nor­malno pitanje na kugli zemaljskoj. Sa osmehom najđavolastijim, najnevinijim, najopasnijim. Da, naravno, slobodno je, odavno te čekam. Zaista sam tako rekao, poskočio da joj pridržim stolicu. Moguće i da sam već tada umro. Od sreće.

Tako je počelo. Slučajnim susretom u prepunom „Cafe & Factory“ u Nevesinjskoj.

Mojih šest meseci bajke. Pola godine sna. Uz naj­lepšu, najčarobniju ženu na svetu. Sa manirima one koja je mogla samo odrastati uz englesku kraljicu, tik uz nju. Naravno, bila je dete beograd­skog asfalta, Vračarka srca slomljenog. To nam je verovatno bila i jedina podudarnost. Objasnila mi je da se tog leta u Perastu lečila od sindroma „slomljenog srca“, da su joj psihijatar i terapeut koji joj pomaže „terapijom pisanjem“ identično potvrdili kako samo „najjače žene mogu tako jako da puknu“, da je sada u fazi skidanja sa me­dikamenata nakon školskog primera nervnog sloma. Povređena žena, nezaceljene rane u duši, nakon četvrt veka uz muškarca kome nikada nije bila prva, neprekidno bijući bitku da sačuva sop­stveno dostojanstvo. Raspala se u paramparčad i reklo bi se – uspešno restaurirala sebe.

Meni je izgledalo i više od toga. Slušao sam na­dalje o tom zlotvoru, mrzeći ga jer je toliko dugo nanosio bol anđelu i zahvaljujući mu se jer se preselio sa porodicom dovoljno daleko.

Brisao joj suze poljupcima, grlio, ljubio kosu boje terakota. Ratnik srca kamenoga pretvorio se u fleku na beogradskim pločnicima.

I kako je došla, tako je otišla. Shvatio sam da je neskromno s moje strane bilo što sam uopšte pomislio da mogu preskočiti tu lestvicu.

Par poslednjih godina živim sa Zorom, pleme­nitom, jednostavnom, požrtvovanom. Dali smo ruku jedno drugom, ja njoj sigurnost, ona meni brigu i pažnju, obostrano poštovanje, ona meni ljubav na njen, razumni način, ja njoj srce na ka­šičicu, koliko je preostalo. Bez strasti, obostrano. Nežnosti umereno.

Poslednjeg dana ovogodišnjeg letovanja u Risnu, poveo sam je na Bajovu kulu. Kreten. Išao sam ka plaži i širio nozdrve da osetim Njen parfem, da čujem šum Njene haljine, hodao žmureći. I ugledao je. Vila. Ili utvara. Još jednom otvorio i zatvorio oči.

Bila je tik uz nas. Stvarna. I dalje lepa. Nekako i lepša, sa tom finom patinom godina koje ople­mene one koji su u sebe utkali i tugu i patnju i umetnost i ljubav i filozofiju. Nestvarna, a realna.

Pogledala je mene, nju, sagledala sve u trenu i milo mi samo trepnula kada su nam se pogledi ukrstili. Saveznički. Znao sam da nas neće odati.

Od tada budan sanjam. Njena leđa. Njene grudi. Smaragdne oči. Riđu kosu. Odlazim na hipodrom i opijam se lepotom konja i vina. Ne znam zašto. Time kompenzujem što se budim uz drugu ženu. Što me sudbina proklela. Samo jedna žena je ona prava. A toj ženi je samo jedan muškarac pravi. Onaj koga nije mogla dobiti. Taj nisam mogao biti ja. Niti bilo ko drugi. Boluje ona, bolujem ja.

Nedelja je. Zora je jutros u našem dvorištu ser­virala toplu gibanicu, sir, kajmak, pršutu i duvan čvarke iz njenog zavičaja. Šta čovek od života više da traži. Neka leto potraje. Toliko.