ŠIFRA 3249

PIŠE: CECA MARJANOVIĆ, PROFESIONALNI ČITAČ VREMENSKIH LINIJA

Kao dete, fascinirale su me mnoge stvari koje nisam imala. Potičem iz radničke porodice iz koje sam naučila da treba biti skroman, vre­dan, druželjubiv, da ne treba zavideti drugim ljudima, nego čuvati i poštovati ono što imamo. Vrlo rano sam naučila da ništa ne dolazi samo od sebe, ali sam kao dete volela da maštam i sanjarim. Verovala sam svojim snovima, čuvala ih. Nikome o njima nisam pričala. Ponekad sam se i plašila svojih snova. Naročito kada bih sanjala osobe koje su mi puno značile u životu, a nisu među živima. Kad se probudim, imam taj osećaj da će se nešto loše desiti. I desi se, ne meni, već nekome iz moje porodice. Narav­no, sećam i lepih snova koji su nosioci lepih događaja. Petnaest godina pre nego što sam upoznala svog današnjeg supruga usnila sam san za koji se ispostavilo da je bio predskazan­je.

Sanjala sam mobilni telefon na stolici pored kreveta, ja spavam i odjednom čujem kako mi stiže poruka. Uzimam telefon i čitam poru­ku: „Ja sam na severu, a ti na jugu šifra 3249.“ Te nedelje, a bila je subota, upoznala sam da­našnjeg supruga koji je živio severno od mene u Nišu i njegov datum rođenja je 24. 3. a njegov broj je 9. Sada, dok pišem o tome, ježim se.

Otkako sam završila fakultet, često sam sanja­la Prištinu. U snu mi je prijalo da šetam njenim ulicama sasvim sama. Prošlo je 20 godina ot­kako sam tamo završila fakultet i još uvek sam nostalgična. Nedostaje mi to vreme i mesto. Preprošle godine, u vreme korone, zbog uve­denih mera nisam otišla tamo gde sam treba­la. Ne znam kako ali prvog avgusta moj suprug me je pitao da li bih htela da odemo u Ksamil u Albaniju na more. Pristala sam odmah. Bila sam uzbuđena kako smo se približavali Prištini. Promašili smo obilaznicu i ušli u grad. Vratila sam se u vreme kad sam tu studirala, iako se grad promenio. Zalutali smo, setila sam se sna i svih ulica kojima sam prolazila. Počela sam, kao dete, da objašnjavam suprugu: ovo sam sanjala, ovde sam bila. Jedna žena, Albanka, pomogla nam je da izađemo iz grada i uključi­mo se na auto-put. Moj san se ostvario. Bilo je to baš kao u mom snu, sve ulice su bile onakve kakve su mi na san dolazile.

Sve što sam sanjala otvorenih očiju do sada sam ostvarila. I još uvek sam dete koje veruje čuda. Moja čudesna duga se nije do kraja spus­tila. Ovih dana to dete u meni se sve više budi, jer moje najdraže biće, moja majka, boluje, gasi se polako. Grlim je i ljubim i ne želim da ode, ne želim da stari, ne želim da prestanem da budem dete. Srešćemo se ona i ja u prostoru ljubavi i mira jednog dana, znam, jer i ona voli da leti kao i ja. Znam da hoće jer naš let suviše često sanjam. Ostvariće se.

P.S.
Dok sam pisala tekst, moja majka je bila živa. Sada dok čitate moje napisane redove ona je usnula duboki san i otišla u druge svetove. Tog ponedeljka, 23.05.2022. usnila sam san čudesan koji je predskazivao odlazak moje ma­jke. I te srede 25.05.2022. ona je usnila svoj san napuštajući nas tačno na dan kada sam pre 15. godina slavila devojačko veče. Boli. Jako boli.