PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTO: JASMINA STOJANOVIĆ
„Nikada se ništa nije desilo u prošlosti, desilo se u sadašnjem trenutku.
Nikada se ništa neće desiti u budućnosti, desiće se u sadašnjem trenutku.
Ono što vi podrazumevate pod prošlošću jeste trag sećanja, pohranjen u umu, o prethodnom Sadašnjem trenutku. Kada se prisaćate prošlosti vi opet aktivirate taj trag – i to činite i sada. Budućnost predstavlja zamišljeni Sadašnji trenutak, projekciju uma. Kada nastupi budućnost, ona predstavlja sadašnji trenutak. Kada razmišljate o budućnosti vi to činite sada. Prošlost i budućnost očigledno nemaju sopstvenu realnost. Baš kao što ni mesec nema sopstvenu svetlost, ali jeu stanju da reflektuje svetlost sunca, tako su i prošlost i budućnost samo bledi odrazi svetlosti moći i stvarnosti večite sadašnjosti. Njihova stvarnost je „pozajmljena“ od sadašnjeg trenutka.“
Erkart Tol, Moć sadašnjeg trenutka
Želim da moj prijatelj, stariji gospodin i partner moje prijateljice, Adrian de Groot, Holanđanin, održi koncert na orguljama u katoličkoj crkvi u Subotici. Tamo sigurno imamo orgulje. Došla sam do imena sveštenika koji mi u tome može pomoći. Mada je prošlo dosta vremena od momenta kada sam dobila njegov broj telefona i ovog vikenda kada ga zovem da ga pitam kako da sve realizujemo.
Telefon zvoni, on se javlja. Dobar dan, ovde Mia Medaković, urednica magazina Refresh Your Life. Sa druge strane, čuje se muški glas i izgovara samo: „Dobar dan.“ Ja nastavljam kao na traci – znate, želim da organizujem koncert za orgulje, ako se tako kaže, u našoj crkvi u Subotici, svirao bi… – u jednom dahu objašnjavam nekom sa druge strane mobilnog telefona i apsolutno mu ne dozvoljavam da bilo šta kaže. Vezem neku priču, osmišljavam koncert, tražim podršku i zadovoljna svojom prezentacijom, zaustavljam se i kažem mu: „A šta vi mislite o tome?“
„Mia, sve sam razumeo, ovde Aleksandar, sveštenik iz crkve iz Vranja. Znate, mi ovde nemamo orgulje. Ne mogu vam nikako pomoći.“ Mene obuzima stid, sva sam pocrvenela, počinjem da gorim. „Aleksandre, vi ste. Izvinite, ja sam pomešala brojeve telefona, jao, vi ste onaj sveštenik u najlepšoj i najplavljoj crkvi koju sam videla na svetu. Oduševljena sam, znate. Obećala sam vam da ćemo uraditi intervju. Jao, izvinite, javiću vam se, sada moram da potražim sveštenika iz Subotice, želim ovaj koncert na orguljama.“
Bože dragi, šta mi se dešava? Vrištim od smeha. Od toliko brojeva i imena ljudi u mom telefonskom imeniku, po prvi put u životu sam napravila ozbiljan blam. Mada, iskreno, meni je bilo simpatično. Imala sam svoju realnost, a on je imao svoju i nisu se podudarile.
Samo je moje telo bilo prisutno u sadašnjosti dok sam vodila razgovor. Moj um je ozbiljno lutao od prošlosti do budućnosti ne shvatajući kakvu sam verbalnu mrežu i grešku napravila. I na kraju je sve bilo apsolutno komično. Ko zna šta je pomislio moj sveštenik iz Vranja, a do sveštenika iz Subotice nisam ni došla. Nije mi se javio.
Umetnost sadašnjeg momenta. Moć je u tom momentu biti prisutan. Ja nisam, nego sam lebdela u svojim prostranstvima i ludostima. Volim taj pomešani osećaj.
Prisustvo je ključ. Sadašnji trenutak je ključ. U tome je sve. Prepustite se toku i ne opirite se. Uzmite taj momenat života svesno i dostojno. Uzmite da ga živite na najlepši mogući način.
„Izvinite, šta ste rekli? Gde još imamo orgulje?“ Želim da organizujem taj koncert u crkvi.
