AUTOR: ANIMA MUNDI
FOTO: ANTON WELT
“World Soul of Love – Amor Mundi Anima
The eyes that see the world through the divine heart of love.” Adrian de Groot
“Ja sam putnik. I Bog mi je u obavezu stavio da putujem svetom, dokle je sveta, i činim ono što treba učiniti.“ Elif Safak, iz knjige „40 pravila ljubavi“
SEKVENCA IZ PROŠLOSTI:
Završavam gimnaziju, to su godine pred rat, devedesete, sedim na podu i seckam časopise iz turizma gde se opisuju neke daleke destinacije. Lepim ih u svesku i dajem opis tih destinacija. Radim to nesvesno. Ni na jednoj od njih do tada nisam bila. Gledam te slike, rajske plaže i zamišljam sebe tamo. Tada nisam znala da se to zove moć vizualizacije i privlačenja, kako te tehnike nazivamo danas u 21. veku. Sve sam radila iz čiste intuicije i unutrašnje potrebe. Vuku me putovanja. Do početka rata, sa roditeljima i bratom putujem dva puta godišnje, more i zimovanje. Tada je to bio stil života. Međutim, kasnije, ni vize me nisu ograničavale.
“Bogata sam koliko mi stane u zenicu oka”, rekla sam vrlo rano i tako možda odredila svoju sudbinu. Kažu da je klica semena zasađena još u detinjstvu. Onim sa čim se igramo, to nam je sudbina, ljubav, posao, hobi. Putovanja su život u mom slučaju.
SEKVENCA IZ SADAŠNJOSTI:
Obilazim Stokholm, početak je februara. Konačno da osetim hladnu zimu. Skandinavske zemlje su mi još uvek nepoznanica. Prvi put u Stokholmu, ali ne i u Švedskoj, bila sam jednom u Geteborgu kod moje Linde sa kojom sam 2003. na Univerzitetu za strance učila italijanski u hladnoj Peruđi. Ona mi je već tada približila njihov duh i kulturu. Sada sam u Stokholmu i ne očekujem ništa. Da vidim na kom niovu će me pokrenuti, šta ću zapaziti, šta ću prepoznati kao svoje. Suočavam se sa predivnom arhitekturom, bogatim nasleđem, skandinavskim stilom, ozbiljnom prirodnom lepotom. Bože, koliko stila i dostojanstva imaju. Ulazim u Nacionalni muzej, Fotografisku – Muzej fotografije i ostale muzeje i sve me obara sa nogu. Ali najviše možda taj duh i blizina mora ostrvskih zemalja. Jedan dan sam čak završila u operi na Seviljskom berberinu. Uvela sam kao praksu kada sam na putu da odem na operu. Želim da vidim nivo kulture kroz operu. I sve me fascinira. Komad je počeo u 15 časova i trajao je tri sata. Subota u 15, u operi, to mi se još nigde nije desilo. Možda zato što u ovo doba godine mrak pada već u 16 časova. Ne znam. Ali iskustvo je bilo filmsko.
SEKVENCA IZ BUDUĆNOSTI:
Napisala sam knjigu. Ona je deo mog života proživljenog kroz putovanja. U njoj su dominantne moje fotografije, ali i iskustva iz susreta sa različitim ljudima koje sam srela zahvaljujući mom radu na RYL magazinu. Ima toliko toga. Divna je. Cela priča i svako poglavlje započinje velikim slovom po abecednom redu. Minimalizam kroz fotografiju, u estetskom smislu dominira jednostavnost u svemu. Traži se primerak više. Zašto? Jer se ja upravo ponašam po opisu Elifa Safaka: “Ne strahuj kuda vodi ovaj put. Radije povedi računa o prvom koraku. Taj je najteži, a odgovornost za njega je najveća. A kada jednom zakoračiš, pusti neka sve čini što mu je propisano da čini, a ostalo će doći samo. Ne prepuštaj se reci. Budi reka.” Zaista sam reka, ali i ljubav.
In the Name of Love prema sebi i drugima činim sve.
