PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTO: STEFAN SOKOLOVSKI
Iskreno, najviše volim da skočim sa litice, budem hrabra i pustim se. Posle skoka Univerzum vam još pošalje krila. Kakav je to samo osećaj! Jeste ikada probali? Mene su ka mojim snovima vodile situacije planirane i neplanirane, ali uvek sam ih nekako lagano iznosila. Kada vidite put lako je koračati. Kada znate proceduru lako je igrati. Kada ništa od toga ne znate lako je samo zakoračiti i sanjati. Moćno je, adrenalin radi, okupira vam srce i um, krvotok bruji na 1000 ali je sve eksplozivno do realizacije samoga sna.
Sve u životu ima samo nas, tako i san. Da li sam sanjalica i to ona velika? Nisam. Ja sam praktična žena ali sa “ludim” snovima. I onda, kada krenem da ih realizujem imam tog vojnika i disciplinu u sebi, sistematičnost i hrabrost i to se samo plete kao najlepši džemper koje pletu pletilje u Sirogojnu.
Sanjala sam Varvare, Ključ sveta, Plavo, Anima Mundi. I sve realizovala iz godine u godinu. Fotografije su se ređale, prvo u meni, a onda i na javi. Jer sve što je u nama je i spolja i obrnuto.
Sjajan mi je osećaj bio kada sam ugledala poziv za učešće na Art festivalu Anima Mundi koji je paralelno sa Bijenalom u Veneciji. Rekoh da li skočiti do Venecije do svoje izložbe i biti u grupi sa svetskim umetnicima. Why not?! Uvek je taj odgovor. I poslala sam 10 fotografija koje su odgovarale upravo temi enegije, vibracije, svesnosti, duhovnosti. Festival je kao za mene stvoren. Anima Mundi je pozvala Animu Mundi. Izazavala je. Pitala me je: „Da li smeš i želiš?“ Na izložbi „Consciousness“ / Svesnost, učestvovalo je 144 umetnika iz celoga sveta – Nemačke, Francuske, Italije, Mađarske, Austrije, UK, Tajvana, Amerike, Venecuele, Danske, Švedske Belgije, Rusije, Španije i ona Mia Medaković-Topalović from Republic of Serbia. Jedina sa Balkana. Stala je rame uz rame sa ostalim fotografima, slikarima, skulptorima, vizuelnim umetnicima. Hrabro je iskoračila, sa svoje tri fotografije koje su odabrane – sa Oplenca, Jordana i Balija. Napravila je preko njih vidljivo nevidljivu priču o važnosti stabilnosti, energije, prisutnosti i kosmosa.
Bila je tako ponosna na sebe, jer je sa grupom autora izlagala na najlepšem mestu na svetu pored mosta Rialto, u predivnoj palati Bembo, u Veneciji. Ah kakav san, kakav čaroban dan. Okupio se svet, umetnici. Razmenili su iskustva, prepozali se. Bilo je sve veličanstveno. Uvek je imala hrabrosti da stane rame uz rame šta god da radi uz dugog. A umentost je tako divna da se prezentuje i podari svetu. Imala je san. I bila je odvažna. Jer važno je biti odvažan.
Skoknula je i do Bijenala, na kojem nikada do sada nije bila. Sanjala je in vivo. San je bio toliko jak, da su u pojedinim momentima suze lagano klizile, ali od sreće. Možeš, sve možeš i smeš. Niko ne treba da vam da dozvolu, do vi sebi sami. I nije kriva Srbija, ni okolnosti, ni svet već vi ako nemate energije da iznesete svoju priču, a priče su tu da se kreiraju i pričaju.
Sanjajte otvorenih očiju, srcem i dušom i ne pitajte se kako će biti. Biće onako kako ste zamislili i poželeli. Zapitajte se sem snova noću koji vas okupiraju, šta sanjate uživo? Imate li hrabrosti? Imate li strasti za sebe i svoje snove? Hele Doron bi rekla “Nije kraj ako nije srećan” a ja bih dodala “Nije san ako nije oživljen i realizovan”.
