PIŠE: MILAN NIKOLIĆ IZANO
FOTOGRAFIJE: LAZAR OBRADOVIĆ
Čekajući da vetar oduva poslednje mirise leta, sedimo na plaži sa zaustavljenim mislima na dane koji su nam vrelinom strasti ispunjavali vene. Prstima prolazim kroz tvoju, još uvek mokru i slanu kosu, očekujući da ćeš svoje prekrštene ruke spustiti i dlanom dotaknuti moju, u kolenu presavijenu nogu. Žmurim. Sa nestrpljenjem prizivam jezu da mi zaigra po koži na mestu za koje sam siguran da će privići tvoj dodir. Koleno, butina i bok se svađaju u meni. Ljubomorni su i raspravljaju se oko toga: Ko od njih ima veće pravo da duže na sebi zadrži toplinu naše sreće? Nečujno se osmehujem njihovoj naivnosti, a slike sećanja me vraćaju u spavaću sobu i na duboke uzdahe koje si ispuštala, dok si ležala sa povezom preko očiju zbog neizvesnosti od snage, dužine dodira i izbora mesta na tvojoj koži. Zabavljali smo se igrajući se. Dopustila si mi da istražujem i spoznajem kakav mora da bude način i na koje ravnice, prevoje i obline je potrebno da se spusti splet nežnih, svilenih niti, da bih iz tebe izvukao huk daha i podrhtavanje tela dostojnih najvećih svetskih vulkana. Učila si me kako mekoćom pokreta da ti razbijem čvrstinu želje. Od tada me ne napušta tvoja pesma, jer duboko u sebi nosim zapisane sve note muzike i do detalja raščlanjene strofe na stihove, tvojih uzdaha. Trzala si se zaglavljena u beloj posteljini. Nemoćna da pobegneš, ali i bez želje da napraviš bilo kakav odstupajući korak. Ležeći si plesala nesvesnim pokretima kao da kreveta ispod tebe nije bilo. Savijala si noge i ruke po taktovima nemira koji su ti se množili. Šetao sam te po stazame tvoje mašte, menjajući uloge. U jednom trenutku sam bio vodič, pripremajući putanju po kojoj ćeš da gaziš, a u drugom trenutku sam te pratio, koračajući pored tvojih otisaka stopala da ti ne uplašim dušu koja živo sanja. Okretali smo se igrajući oko nevidljive vatre, dok je ona dizala plamen u nama. Prekidala si me uplašena tutnjavom u grudima i zbog uzbuđenja u svome dahu. Uplitala si prste u moje, nežno pretražujući da li su na njima ostale ljuspice tvoje kože koja nije prestajala da gori. Pokušavala si da se smiriš, sakrivajući se u mom stisku. Stezala si mi ruke, davala si mi do znanja da te držim i nikako ne puštam iz čvrstog zagrljaja.
Udisao sam tvoj dah i mešajući ga sa svojim, dobijao sam ljubavni kosmički vetar. Stisnutim usnama i brzinom izdaha, pirkanjem sam hladio tvoje lice i grudi. Bradavice su ti se kao u sporim sekvencama filma, lagano, milimetar po milimetar, podizale i učvršćivale. Scenografija se brzo menjala. Kroz tvoje pore su izbijale sitne svetlucave kapljice pune minerala, koje su se kao magnetnom silom skupljale u jednu veliku kap znoja, dok sam laganim, a vrelim dahom prelazio preko ivica tvog vrata i ramena. Uzbuđenjem si rađala nove. Udružene sestrice su se slivale, brzim, malenim rečicama niz tvoje obline. Trzajem hrabrosti si skidala povez sa očiju i prodirala si svojim pogledom kroz moje zenice, drsko i bezobrazno, ne progovarajući nijednu reč, pravo u srce. Tu si zanoćivala, spavajući bezbrižnim snom nebeske zavodnice. Ispuštao sam te iz zagrljaja tek kada bih se nagutao tvojih zvezdanih snova i kada sam bio siguran da su mi pluća puna svežih čestica kosmičkog daha.
Sada sam ja u tvojoj koži. Prepuštam ti se, ali osim blagog naslona glave na mom ramenu, nemaš nameru da napraviš bilo koji pokret. Trenutak rastanka ti je otrovao smelost. Ne, neću čekati da ti suze uskoče u morsku vodu. Hajde! Zapleši sa mnom, bosonoga, po plaži. Otvori vrata riznica blaga. Dopusti sećanjima da te vode. Zaigrajmo salsu koju smo uvežbali u krevetu. U nju su upleteni ritam naše ljubavi i mekani koraci koji od rastanka ne prave zidine nemoći, već u očima rađaju sjaj, koji će sačuvati da nam iz pogleda nikada ne nestane slika dodira prepletenih prstiju.
Hajde! Poskoči! Ne skidaj tu žutu providnu haljinu, želim da mi njena svilenkastost mazi kožu. Raspusti kosu. Vrti se snažnim pokretima i ne žali što ćeš mi mokrim pramenovima kose šibati ruke, ramena, grudi i lice. Hoću da te osetim, hoću da me peckaš i pomalo boliš. Za ljubav trpiš, za ljubav čekaš i kada dođe ona odagna sve boli, ali znaš i sigurna si da te to biće pored tebe voli i da ti njega iskreno voliš. Hajde, dođi, da nam penušavi talasi skinu pesak sa stopala. Neka šušti i pljuska voda pod našim nogama. Pokvasi haljinu, napravi još koju piruetu. Sunce što zalazi dodaće zlata na njenu žutu boju. Svetlošću njegovom blistaćeš onakvom kakvom te vidim, kakvom te želim zauvek pored mene, i kakva ćeš ostati i kada dođe vreme da nam oči zaborave na boje.
Hajde! Plešimo salsu, ples ljubavi. Udišimo bliskost i daljinu, jer rastanka nema kada dah, pogled i znoj u krvotoku stvore vrelinu. Vetar će oduvati letnje dane, ali će strast očuvati leto u nama. Odlaziš, pa šta!? To nije rastanak, mi imamo spoj koji čuva blizinu daha na daljinu. Hajde, pleši. Ništa ne pričaj. Ćuti i gledaj me u oči. Udiši moj dah i daj mi tvoj izdah. Još, još, još… Pleši, upleti prste u moje i gori.
