ПИШЕ: ЈОВАН ПАЛАЛИЋ
Ја сам само сена неумирене радозналости,
Пламен отменог пркоса и увиђавне дрскости,
Јурим махнито кроз палате неусахле глорије,
До венчаног мора животворних снова,
Где се у болној и руменој чежњи растварам,
Непоколебљив, уверен и пронађен,
У хиљаду и шест стотина капи визија моћи,
страсти и лепоте.
Час тако дрско горд у пелерини истока,
Јашем у пркосу откривене вечности,
На дивљој рици господара трга,
Час сам слани мрак и носим маску кондотијера,
У оклопу части витлам мачем безумне авантуре,
И бежећи од бесних трагача у црном,
Оданих само Марку, пурпуру и рогу,
Нехајно заводим под сводовима палата,
Уморна безнађа патрицијских ноћи.
У маглену зору, изнад мртвог песка,
Заклет да браним дом еванђелисте и здравља,
Нестаћу у досади, чудно и ненадано,
Потопљен у пени и крви Негропонтеа,
Оживеће ме, избоденог чежњом славе,
љубави и снова,
Пркосна верност последњег Гонфалона.
Тако овенчан, дарован, уморан и сам,
У лимбу битака, балова, тајни и страсти,
Утонућу у сан од пејзажа острва и река,
И презирући мир издаја, злата и млаких срца,
Чекаћу хук, рику, звона и ватре,
Да опет браним љубав, част, заносе и двор.
Ти ћеш са зимом непланирано доћи,
Вући ће те речи ненаметљивог обожавања,
Журићеш до моста од илузија и сећања,
Што у белој дуги спаја синове лагуна,
Где ћу уснуо у жељи за тобом и славом града,
Чекано пробуђен крилом мога заштитника,
Чути срце душе севера Сјкавоније.
И тако, омамљену лепотом и нејасном слутњом,
Гануће те тужбалице зелене воде,
И оштра нежност далеких балканских брда,
Што у буци одланчена ломи,
Све окове опрезности, логике и утабаних стаза.
И ту, где се исписују границе непомирљивих оданости,
Распршиће се најнежније на свету,
На твом словенском образу аурорног сјаја,
Све моје ћудљиве запитаности и смешни немири,
У неприментој бонаци чеканог олакшања.
И тада, у калеидоскопу карневала и растопљеног времена,
Сама, зачуђена и лепша него икад,
Са отменом руком на белом Rialto,
Коначно ћеш разумети, пренута из маште ,
Смешећи се Јадрану, Леванту и Сунцу,
Ову упорну љубав и верност у срцу,
Оданог војника вечне Сињорије.
