TEKST/FOTOGRAFIJE: SLAĐANA PANTELIĆ
Dok hodam tihim korakom i slušam snagu dolazećeg jutra, pogled hrani dušu nestvarnim prizorima koje priroda oblikuje uvek drugačije. Neke poglede na bregove i ravnice koji se zaustave u nedogledu pamtim i vraćam im se iznova i iznova, ali oni opet budu nekako drugačiji, tajanstveniji, nemirniji i tako su svetlopisi uvek različiti.
Lepotu nekada nađem u kapima rose, latici cveta, zaboravljenom čamcu, krošnji drveta, letu ptica, vodenim odsjajima i kristalnim ogledalima, dugim šetnjama kroz šumu dok sunce svoju igru igra, u pužu dok travku svija, maslačku što ga vetar nosi, pauku dok ručak lovi i leptiru što krila skriva.
Volim te igre svetla i tame, ples sunca i magle, brzinu oblaka i vetra dok hodam u društvu fotografa ili sama i uspomene stvaram.
Ko gleda u ogledalo vode, videće mnogo više, a opet neće razazanati tu liniju gde počinje nebo, a završava voda, taj čarobni tren stvarnog sa prelaskom u nestvarno, zaustaviti jednim klikom čini se da je lako. Ipak to je samo tren koji je već prošlost, sunce ili magla već su promenili lik i ptica je u letu, dok vetar talas pokreće, a grane na drugu stranu okreće. Da li si uspeo u tom jednom trenu sačuvati sve ono što si osetio, video, doživeo? Hoće li još neko doživeti lepotu tog trena? Ako si još nekome emociju pokrenuo, vredelo je tvojih hiljade koraka, zaustavljanja daha.
Sve to je RADOVANJE MOJE!
