PROGRAMIRANI

PIŠE: DUŠAN BORĐOSKI, trener za primenu psihologije ljudskog ponašanja u životu i biznisu

FOTO: PIXABAY

Kada se otisnete na put promene, jedna od najčešćih reči koju ćete čuti u popularnoj psihologiji je reč „program“. Sinonimi za ovaj termin su „matrica“ i „paradigma“. Program ili paradigma, skupine su navika i uverenja koji kontrolišu celokupno naše ponašanje i, shodno tome, rezultate koje dobijamo.

Interesantna je činjenica da smo „programirani“ do izvesnog nivoa i pre nego što se rodimo, jer kroz genetski kod usvajamo izgled, kao i određene navike i karakteristike naših roditelja. Međutim, genetika ima uticaja samo do izvesne mere. Na naše dalje ponašanje i rezultate, mnogo će više uticaja imati okruženje u kom rastemo i u kom se krećemo tokom života. Zato možemo reći da smo mi, kao ljudska vrsta, bukvalno programirani da se ponašamo kako se ponašamo, i u nastojanju da promenimo svoje ponašanje i rezultate, promena u „programiranju“ je apsolutno neophodna.

Neretko vidimo da ljudi pokušavaju da promene svoj krajnji rezultat bez promene u paradigmama, što predstavlja „vrzino kolo“ u kom se čovek kreće dok se ne umori, i konačno odustane pod pretpostavkom da je „rođen za neuspeh“ što, naravno, nikad nije tačno.

Za uspešnu i trajnu promenu, nije dovoljno samo saznanje o tome kako to možemo učiniti, već je od presudnog značaja razumevanje i adekvatna primena tog znanja.

Zato, da bismo iole mogli da razgovaramo o tome kako promeniti paradigme, veoma je važna svesnost o tome kako su one nastale.

Širenje svesti i poznavanje načina na koji naš um utiče na naše ponašanje jačaće veru u proces promene. Vera mora biti zasnovana na razumevanju, ukoliko ne želimo da odustanemo na prvoj prepreci.

Iako ovde nemamo mesta za grafički prikaz uma, opisaću osnovni način funkcionisanja veze između našeg uma i našeg ponašanja.

Dva dela uma na koja želimo da obratimo pažnju su naša svest i naša podsvest. Ova dva dela uma funkcionišu na potpuno drugačiji način i važno je da poznajemo i jedan i drugi. Postoji ustaljeno mišljenje da su naša svest i logika odgovorni za naše ponašanje, a zapravo je tačno sasvim suprotno.

Naš svesni um je um koji misli. On ima mogućnost da odabere misao koju želi da misli, da prihvati ili odbaci onu koja mu dođe iz nekog od spoljašnjih izvora (sa televizije, iz novina, od druge osobe), da je generiše. U našoj svesti leži naša slobodna volja. Takođe, naš svesni um ima sposobnost maštanja, što je jedna od naših najvažnijih mentalnih sposobnosti.

S druge strane, naš podsvesni um je naš emotivni um. Tu leže naše emocije. Za razliku od svesti, naša podsvest nema mogućnost odbacivanja misli. Podsvest mora prihvatiti ono što je prihvaćeno na svesnom nivou kao ideja. Takođe, naša podsvest ne može napraviti razliku između onoga što je stvarno i onoga što je zamišljeno, a to je njena najvažnija karakteristika, jer to znači da i vizualizacijom, odnosno stvaranjem mentalnog filma, možemo sticati iskustvo.

Kada je misao prihvaćena na svesnom nivou, ona stvara odgovarajuću emociju na podsvesnom nivou, ta emocija nas pokreće i utiče na naše ponašanje, što na kraju daje naš rezultat. To je zaista osnova ljudskog ponašanja.

Pošto u podsvesti leže naše emocije koje nas pokreću, podsvest je zapravo centar naše moći. Onaj spiritualni deo nas.

U ranom detinjstvu, mi nismo imali razvijene sposobnosti svesnog uma, i sve ono što se dešavalo oko nas, sve slike, ideje, emocije, ljudi koji su nas okruživali, direktno su ulazili u našu podsvest i tako su nastale paradigme, odnosno naši programi.

Ovi programi su se dodatno stvarali i jačali zbog okruženja u kom smo se kretali ili se krećemo. Obratite pažnju na razgovor između dva bliska prijatelja ili grupe ljudi koja često provodi vreme zajedno. Njihov način razmišljanja je prilično usklađen, reči i žargoni koje koriste često su isti, i njihovi rezultati su vrlo slični.

Džim Ron, jedan od vrhunskih trenera, rekao je da smo mi prosek od pet ljudi sa kojima provodimo najviše vremena. Ukoliko ne verujete, proverite to za sebe.

S obzirom na to da „programi“ u našoj podsvesti imaju toliko uticaja na naše rezultate u životu, logično se nameće pitanje: Kako promeniti one programe koji nam ne koriste?

Postoje dva znana načina za menjanje paradigmi, odnosno programa. Prvi je primena pozitivnih tvrdnji ili afirmacija u konstantnim vremenskim razmacima, a drugi je kroz takozvani „emotivni udar“, koji je obično negativnog karaktera, ali dovodi do trenutne promene u „programiranju“.

Često puta čujemo da ljudi kažu da su probali da koriste afirmacije, ali da to na njih ne deluje. Samo oni znaju koliko su puta izgovarali određenu afirmaciju, ali se jednostavno ništa nije promenilo. Jedan od razloga što se to dešava je mehaničko izgovaranje afirmacija, bez izazivanja emocije. Drugi razlog je slaba vera u proces primene afirmacija, jer se ljudima čini da lažu sebe dok ih izgovaraju. Oba ova problema se rešavaju širenjem svesti o tome kako afirmacije utiču na promenu programa, što jača veru zasnovanu na razumevanju.

Još jedan, najvažniji deo paradigme, odnosno programa, naša je predstava o sebi ili naša slika o tome kakvi smo mi kao osoba. Ova slika, koja je deo podsvesnog – emotivnog uma, odgovorna je za visinu naših dostignuća u bilo kojoj životnoj oblasti.

Naši rezultati nikada ne mogu nadmašiti ovu predstavu o sebi. Predstava o sebi je skripta, uloga koju smo sebi dodelili, a koju smo formirali iz prethodnih uspeha i neuspeha. Menjanjem ove predstave o sebi, bukvalno možemo da dizajniramo za sebe drugačiju budućnost i drugačiju sudbinu. U bilo kom nastojanju da promenimo trenutni rezultat ili postignemo određeni cilj, ova predstava o sebi mora biti usklađena sa novim rezultatom ili ciljem kojem težimo.

Bilo koji pokušaj da se cilj postigne, bez ove promene u predstavi o sebi, biće uzaludan. Upravo se to dešava kada čujemo da ljudi kažu: „Sve sam probao i sve radio, ali i dalje tapkam u mestu. Čini mi se kao da mi nedostaje delić slagalice.“ Predstava o sebi jeste taj „delić slagalice“ i najvažniji deo programa.

Da, zaista smo programirani. U većini slučajeva, naše navike i uverenja i nisu naši, već navike i uverenja ljudi koji nas okružuju. Ako zaista želimo da dizajniramo svoju budućnost, biće potrebno da počnemo da razmišljamo na adekvatan način!