PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ
„Kosovo je najskuplja srpska reč“
Nikada do sada nisam bila na Kosovu i Metohiji. Nikada do sada moja noga nije kročila na zemlju koju zovu kolevkom srpskog naroda. Jesam Ličanka iz kršne Like, Srpkinja, žena sveta po opredeljenju, ali odlazak na Kosovo je za mene bio od posebne važnosti.
Veče je, 22 časa, sedim i pišem kao što to činim svake večeri. Zvoni telefon. Sa druge strane prijateljica: „Mia, imamo mesto za putovanje na Kosovo. Zovem te jer si ti odavno pričala kako bi želela da ideš. Krećemo za dva dana preko turističke agencije „Baja turs“.“ Nije mi trebalo ni dva minuta i rekla sam da. Konačno su se vrata otvorila. To više nije ono kada te Ibica pozove, ti odeš, niti je kada te Nepal pozove, ti kreneš. Sada je kada te Kosovo i Metohija pozovu, ti si već tamo.
Dva intenzivna dana. Krenuli smo u petak u ponoć i već oko četiri ujutro smo prešli granicu. Put je vodio do Manastira Banjska. Oko sedam ujutru smo popili kafu u selu i u osam ušli u manastirski kompleks. Manastir sa crkvom posvećenom Svetom arhiđakonu Stefanu sagrađen je između 1312. i 1316. godine kao zadužbina srpskog kralja Stefana Uroša II Milutina, jednog od najmoćnijih vladara iz dinastije Nemanjića i na Balkanu tog doba. Po svojoj arhitekturi, Manastir Banjska spada u grupu crkava raškog stila.
Dalje nas put vodi do Pećke patrijaršije. Pećka patrijaršija je manastirski kompleks kod Peći. Nastala je u klisuri Pećke Bistrice, poznate po pećinama u kojima su obitavali monasi. Po tom nazivu su i patrijaršija i grad dobili ime. Pećka patrijaršija već osam vekova predstavlja važno mesto Srpske pravoslavne crkve jer čuva svešteni tron u koji se ritualno uvode srpski arhiepiskopi i patrijarsi.
Manastirski kompleks crvene fasade u okolini Peći danas čine četiri crkve građene čitav vek, od sredine 13. do sredine 14. veka: Crkva Svetih apostola – glavna i najstarija, Crkva Majke Božje, Crkva Svetog Dimitrija i Bogorodičina crkva sa crkvicom Svetog Nikole. Pećka patrijaršija je 2006. godine upisana na listu svetske kulturne baštine i pod zaštitom je Uneska, agencije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu. Upijam, slušam vodiča. Dan se budi nad Kosovom i Metohijom. Srce je puno. Tu sam gde je odavno i trebalao da budem.
Upućujemo se ka Visokim Dečanima, zadužbini Stefana III Dečanskog i cara Dušana. Poklanjamo se Stefanovim moštima, divimo se freskama, pričama, mesto je toliko moćno i snažno da ne znam šta ću pre da pogledam. Osećam da me obuzima ogromna lepota i ljubav. Žao mi je što nismo stigli na službu jer je sve tako duhovno snažno da bi me još sama služba odvela u neslućene visine. U manastirskom kompleksu zovu nas da se okrepimo. Penjem se drvenim stepenicama do velike terase na kojoj su nas monasi poslužili rakijom i pogačicama. Pogled ka Visokim Dečanima, kako je manastir samo dostojanstven i nestvaran. Oko njega i Englezi bi pozavideli na engelskoj travi. Taj kontrast beline manastira i zelene trave dovodi do smiraja. Pred ulazak u manastir legitimišu nas pripadnici KFORA. Čuva se svetinja, čuvamo je i mi.
Kasno je popodne, krećemo ka Dušanovom narodnom konaku pored Prizrena u kompleks Manastira Svetih Arhanđela gde smo imali zajedničku večeru i jutarnju službu koju je vodio iguman otac Mihajlo, a nakon toga je sledio zajednički doručak. Manastir Svetih Arhanđela je carska zadužbina i srednjovekovni manastirski kompleks veličine 6500 m2 koji se nalazi u veličanstvenoj klisuri Prizrenske Bistrice, tri kilometra udaljen od Prizrena. Zadužbina je cara Dušana koja je teško stradala kroz istoriju zbog svog značaja i strateškog položaja. Car Dušan je umro 20. decembra 1355. godine i njegovo telo je preneto u Manastir i sahranjeno je u monumentalnoj grobnici. Pomirenje Srpske crkve i Carigradske patrijaršije dogodilo se u ovom manastru 1375. godine. Istorijski događaj je veoma značajan za Srbiju kada je služena svečana liturgija na grobu cara Dušana. Ja pravnica, odmah sam kupila Dušanov zakonik koji se prodavao u suvenirnici.
Sledeći dan smo otišli do Bogoslovije u Prizrenu, obišli Crkvu Bogorodice Ljeviške, koja je nekada bila glavna crkva u Prizrenu. Temeljno je obnovio kralj Milutin uz pomoć prizrenskih episkopa Damjana i Save u periodu od 1306. do 1309. godine. Bogorodica Ljeviška je jedna od najlepših srpskih srednjovekovnih crkava. Petokupolna je građevina, nastala spajanjem prvobitne trobrodne bazilike. Bogorodica Ljeviška je jedan od prvih spomenika narativnog slikarstva.
Ostavljamo Prizren tog jutra, snenog i lepog, i put nas vodi do Gračanice u susret sa Simonidom. Setih se stihova Milana Rakića:
„ISKOPAŠE TI OČI, LEPA SLIKO!
VEČERI JEDNE NA KAMENOJ PLOČI,
ZNAJUĆI DA GA TAD NE VIDI NIKO,
ARBANAS TI JE NOŽEM IZBO OČI.
ALI DIRNUTI RUKOM NIJE SMEO
NI OTMENO TI LICE, NITI USTA,
NI ZLATNU KRUNU, NI KRALJEVSKI VEO,
POD KOJIM LEŽI KOSA TVOJA GUSTA.“
Gračanica je zadužbina kralja Milutina, podignuta između 1315. i 1321. godine. Po narodnom predanju, kralj Milutin je zaspao pred bitku na reci Gračanki, pa mu se javio anđeo Gospodnji rekavši da će pobediti i da iz zahvalnosti gospodu Bogu za pomoć koja mu je pružena treba da sagradi crkvu čiji će mu oblik prikazati. Probudivši se, kralje je na nebu ugledao beli oblak koji je imao oblik crkve. Pošto je pobedio u tom boju, odmah je pozvao najbolje majstore i započeo gradnju nebeske crkve.
Na ulazu u crkvu se nalaze, jedan nasuprot drugom, portreti ktitora kralja Milutina i njegove žene Simonide.
Naš put je završen na Gazimestanu. Nacionalna istorija se desila baš tu. Sudbinski okršaj Srba i Turaka postao je u narednim vekovima neraskidivi deo kolektivnog sećanja Srba, ali i naš identitet.
„URANILA KOSOVKA DEVOJKA,
URANILA RANO U NEDELJU,
U NEDELJU PRIJE JARKA SUNCA;
ZASUKALA BIJELE RUKAVE,
ZASUKALA DO BELIH LAKATA;
NA PLEĆIMA NOSI HLEBA BELA,
U RUKAMA DVA KONDIRA ZLATNA,
U JEDNOME HLAĐANE VODICE,
U DRUGOME RUMENOGA VINA;
ONA IDE NA KOSOVO RAVNO,
PA SE ŠEĆE PO RAZBOJU MLADA,
PO RAZBOJU ČESTITOGA KNEZA,
TE PREVRĆE PO KRVI JUNAKE:
KOG JUNAKA U ŽIVOTU NAĐE,
UMIVA GA HLAĐANOM VODICOM,
PRIČEŠĆUJE VINOM CRVENIJEM
I ZALAŽE HLEBOM BIJELIJEM.”
Duhovna snaga i vrednost našeg naroda leži u svetinjama i bogatstvima koje oni nose istorijski kroz vekove. Kosovo i Metohija nas zovu da ih posetimo, da ih zagrlimo. Da se pomolimo za spas svih nas ali ne iz Beograda, već na tlu svete srpske zemlje.
Posetite naše svetinje. Nije nam bliži svet, jer svet smo mi, a u srcu manastiri koje smo oblišli. Pozvali nas Kosovo i Metohija.
