PIŠE: ALEKSEJ DANIEL ĐERMANOVIĆ
Kada god umetnik na neki način rastopi sebe u umetničkom delu
i kad nakon toga on sam nestane bez traga,
tada je to neverovatna poezija.
ANDREJ TARKOVSKI
Ko ste Vi? «Ne znam. Mislim da je to za svakoga od nas upravo ono što je najteže da znamo.» Andrej Tarkovski
Šetnja kroz svet samospoznaje, lutamo ciklusima, kako da zarobim barokno svetlo sutona, otkrivam ga u vizantijskoj ikoni, liči na plamen molitve, ima ga i u Šopenovim nokturnima, to je kao kada gledam sa brega u Dunav i predajem se magiji prostora, scenu remeti samo jedno drvo koje je krivo, da li ga remeti ili upotpunjuje barokni pejzaž?
Specifični odnos dve veličine, velikog Dunava koji nevidljivo teče i drveta zarobljenog u padu, briljantnost na poluzlatnoj podlozi nebeskog beskraja.
Rembrandt Paysage avec un pont de pierre. Date de création: v. 1636-1638. Période: baroque
Ogledalo oka invertuje pejzaž, kako da prikažem bezvečernji dan?
„Carstvo Bozije neće doći na način primjetan za oči čulne, niti će reći ovdje je i ondje: Jer Carstvo je Božije unutra u vama“ (Luk. 17,20,21).
Danima Sina Čovečijeg nazvano je “ono doba” koje će prethoditi Dolasku Njegovom i koje će se završiti Njegovim Dolaskom – početkom Bezvečernjeg Dana, krajem vremena i svih vremena. Vreme ce se okončati sa okončanjem onih pojava kojima je obeleženo: vremena više neće biti, kada i dan i noć i jutro i veče i nedelje i meseci i godine i vek budu zamenjeni Večnim Danom.1
Hvatam skice Bezvečernjeg dana iza oka četkicama i bojama duše, «U strahu gde da proniknem». Skromnost vizije prepuštanja sopstva u Bezvečerju naslade naslućivanja, predukus koji težim da zamrznem, ogolim, predočim i podelim u jednoj Agape sa voljenim dušama na pragu večnosti.
Slikati-svedočiti, slikati-neoponašati, slikati dušom i ljubavlju, odsjaj duše je boja i smisao, može se slikati i blatom.
Blato je proplazma, početak materije, suština krune stvaranja.
DVA NOKTURNA2
1
More govori jezikom koji se ne upotrebljava u pristojnom društvu.
To je sočni i bezobzirni govor đubretara.
Da li je strašno – biti sam?
2
Prerija ne priča ništa dok kiša tо ne zaželi.
Prerija je žena obuzeta svojim mislima.
Da li je strašno – voleti mnogo?
Povratio je ektoplazmu na platno i naslikao duha, beše to njegov manifest apsurda savremene umetnosti.
Danas apstrakciju više ne predstavlja karta, kopija, ogledalo niti pojam. Ne simulira se više neka teritorija, neko referencijalno biće ili neka supstanca.
Simulacijom se na osnovu modela stvara jedan novi realan svet koji nema poreklo u stvarnosti: hiperrealnost. Teritorija više ne prethodi karti, niti je nadzivljava.
Danas karta prethodi teritoriji – PRETHOĐENJE PRIVIDA-ona stvara teritoriju, a to bi značilo, kad bi se prenelo na priču, da ostaci teritorije lagano trule po površini karte. Sada se ovde-onde razaznaju ostaci stvarnosti, a ne ostaci karte, i to ne više u pustinjama Carstva, nego u našoj sopstvenoj.
Pustoši same stvarnosti.3
Hodam po pustoši stvarnosti i grizem jabuku bezvečernjeg dana.
U potrazi sam za pigmentima, medijima, materijalima kako bih opisao ono što proživljavam, jer umetnost, slikarstvo je kao alhemija i enciklopedizam, intermedijalni pokušaj opisivanja neopisivog.
Apsurd umetnika proroka u želji da podeli jabuku…
“Umetnička alternativa ne samo što izlazi iz jednog, precizno određenog medija jer joj sama intermedijalnost daje više mogućnost za iskorak iz svih granica.”
Gledao sam zvezdu na nebu i ne znajući da je ona već mrtva.
Sakupljao sam zlatni prah u želji da joj naslikam epitaf.
Znači da i ti dolaziš s neba! Sa koje si planete?
Tračak svetlosti kao da osvetli tajnu njegovog prisustva, pa ga upitah iznenada:
– Ti, dakle, dolaziš sa neke druge planete?4
Svetlopis, svetlopisaću, zlatno i belo, ogledam se u zlatu, nalik mirnoj vodenoj površi stvara miran mistično-utopijski izraz, kako je stradao Narcis?
“Narcis: “Govorim ti ozbiljno. Nije naš zadatak u tome da se približimo jedan drugom, kao što se ne sastaju ni sunce i mesec, ni more i kopno. Nas dvojica smo, prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo more i kopno. Naš cilj nije da se slijemo jedan sa drugim, vec da saznamo jedan drugoga i da jedan u drugom naucimo da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna.”5
Težnja za susretom, težnja ka tome da se blizak ogleda u meni, da se blizak susretne sa mnom u istom nagoveštaju Bezvečernjeg pejzaža.
Agape, Večera Ljubavi.
Bio je sumrak, zlato je tiho provejavalo našim siluetama, delili smo bezvečerje, iako vremenski razdeljeni, gledao sam se sa njima i delio u ljubavi kroz ogledala koja sam naslikao pre svoje smrti; nokturna su bila jedini naš smisao, nokturna su nas čuvala do Bezvečernjeg dana.
Nokturno
Bojim se mrtvog lišća.
Bojim se gaja
punog rose.
Odoh da spavam
Ako me ne probudiš,
ostaviću kraj tebe
moje hladno srce.
Šta to zvoni
tamo daleko?
Vetar u prozorskim oknima,
moja ljubavi!
Stavio sam ti đerdane
od zornih dragulja.
Zašto me ostavljaš
na ovom putu?
Ako odeš daleko,
moja će ptica plakati
i zelena loza
nece dati vino.
Šta to zvoni
tamo daleko?
Vetar u prozorskim oknima,
moja ljubavi?
Nikada nećeš znati,
sfingo od snega
koliko bih te voleo
u svitanjima
kad pljušti kiša
i kad sa suve grane
pada gnezdo.6
1 Sveti Ignjatije Brjančaninov, “O posljednjim vremenima”
2 Karl Sandberg, Dva Nokturna, 1904.
3 Simulacres et simulation / Jean. Baudrillard. ISBN 86-7047-112-4. ŽAN BODRIJAR. SIMULAKRUMI I SIMULACIJA
4 Antoan de Sent-Egziperi. Mali princ ISBN 978-0- 8129-6717-3.
5 Herman Hese, Narcis i Zlatousti, BIGZ – Beograd 1985
6 Federiko Garsija Lorka, Nokturno, Ciganski romanser, BIGZ. Beograd 1977.
