POTRAGA ZA SAMIM SOBOM

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARCHIVE

MILAN NEŠIĆ, AKADEMSKI SLI­KAR, ROĐEN 1976. GODINE U SREMSKOJ MITROVICI. UPISAO FAKULTET LIKOVNIH UMETNO­STI U PRIŠTINI 1997. GODINE. DIPLOMIRAO NA KATEDRI ZA SLIKARSTVO AKADEMIJE UMET­NOSTI UNIVERZITETA U NOVOM SADU 2003. GODINE. ZAVRŠIO MASTER STUDIJE NA KATEDRI ZA SLIKARSTVO AKADEMIJE UMETNOSTI UNIVERZITETA U NOVOM SADU 2015. GODINE. IZLAGAO SAMOSTALNO NA 25 IZLOŽBI. UČESTVOVAO NA PRE­KO 60 GRUPNIH IZLOŽBI U ZE­MLJI I INOSTRANSTVU. DOBIT­NIK GODIŠNJE NAGRADE AKA­DEMIJE UMETNOSTI NOVI SAD ZA SLIKARSTVO 2003. GODINE I NAGRADE “PERSPEKTIVNI” KAO NAJBOLJI MLADI STVARALAC U KATEGORIJI SLIKARSTVO “ART KLINIKE” 2003. GODINE. VAŽNI­JI OTKUPI: TELENOR KOLEKCI­JA (2009), MUZEJ SAVREMENE UMETNOSTI VOJVODINE (2011), OTKUP FILOZOFSKOG FAKULTE­TA U NOVOM SADU (2017).

KO JE SLIKAR NEŠIĆ?

To je prvo bio jedan dečak, pa momak, a sad već čovek koji je u stalnoj potrazi za vizuelnim uzbuđenjem i izrazom. Izrazom koji bi poslužio kao beg od dosade ili neka vrsta izlaza iz sva­kodnevice.

KAKO BI OPISAO SVOJ SLIKARSKI OPUS?

Ispod ovog pitanja bi kao odgovor dobro prista­jalo citirati naslov romana velikog francuskog pisca Selina „Putovanje na kraj noći“. Ili, na pri­mer, kao potragu za samim sobom sa dosta karakteristika utopije. Svoj put sam započeo kao figurativni slikar. Zatim sam, bez nekog logičnog prelaza, naglo uskočio u avangardu i započeo traganje za nekim svojim sistemom izražavanja. I to traženje još traje.

KOD TEBE JE SLIKA I PROSTOR I SCENA. ZNAKO­VI I SIMBOLI DOMINIRAJU, BOJE TAKOĐE, SVEDENI NA MINIMALIZAM PRIČE. KAKO BIRAŠ SIMBOLE, BOJE…?

Jeste, koristio sam razne tehnike i postupke. Ali uvek ostajao u polju slikarstva. Pri izboru simbola i motiva sam veoma intuitivan. Prepu­štam se momentu. Nemam priču. Ona nastaje sama od sebe, dok se ja brinem o drugim as­pektima rada. Tako da se neka priča ipak desi. Ali to mi nije bitno. Zato interpretacije rada ostavljam posmatraču.

Uopšte, tema mi nije bitna. Zato često biram neutralne motive, cipele, šake, šešir, itd. Ko­ristim ih kao opšta mesta, ali opet vezana za istoriju samog medija.

Boje biram nasumično. Iako ih dosta koristim, u principu sam slab kolorista. I to me ne brine. Više se vodim formom. Boje često stavljam na platno direktno iz tube. Kao neki vid redi mejda. Dešava se da kad zaglavim na nekoj sli­ci moram da je fotografišem crno-belo da bih video šta se dešava. Ali zato kad prepoznam dobre kolorističke odnose u radovima drugih, uživam.

SLIKARSKO PLATNO NIJE JEDINO NA KOJEM IZNOSIŠ SVOJE EKSPRESIJE. PO KOJIM JOŠ MATERIJALIMA TVOJA ČETKICA SLIKA?

Po praktično svemu i svačemu. U nekim ranijim periodima, često sam koristio odbačene mate­rijale. Tako su nastali slike-objekti ili “sklopovi”, kako sam ih u početku neformalno nazivao. Koristio sam bilo koji materijal ili kombinacije materijala koji su mogli poslužiti kao pogodna podloga za intervencije. Uglavnom razne vrste ploča, letvi, kartona, koje bih pokupio na putu do ateljea ili našao u okolini. To je vrlo poseban i uzbudljiv način rada koji nudi puno mogućno­sti. Vremenom sam se zasitio toga. Postao sam isuviše vešt. Nestalo je neizvesnosti.

SLIKARSKO PLATNO VS. OBIČAN PAPIR/KARTON

Nerešiva dilema. Kod mene se ta dva medija stalno smenjuju. Izbor najviše zavisi od okol­nosti u kojima se zadesim ili od mog raspolo­ženja.

Crtež je trenutan, direktan i tako zarazno nepo­sredan. Omogućuje mi laku i brzu formulaciju ideja.

Slika je već kompleksniji proces. Kad slikam, više razmišljam pre nego što donesem neku odluku. Naravno, ne sve vreme, ali ipak sam oprezniji. Duže gledam u rad i sliku skoro nikad ne završim istog dana, bez obzira na format. Uvek ostane nešto da se doradi, promeni. Dok crtež, kad jednom odlučim da je gotov, nikad ne dorađujem. I brže operem četkice.

Uprkos velikim razlikama, uvek sam bio fokusi­ran na onaj nivo koji im je zajednički – naruša­vanje praznine bi to moglo da se nazove.

DA LI IMAŠ DOMINANTAN LAJTMOTIV NA SLIKAMA KOJI JE MOŽDA SAKRIVEN ILI BOJU KOJU NE VIDIMO NA PRVI POGLED?

Tako nešto uvek postoji, ali ne toliko mojom na­merom. Možda više zbog nepažnje posmatra­ča. Ipak, moram da naglasim, da mi je jedan od lajtmotiva da u radu ne bude ničeg skrivenog. Izabrao sam da ne koristim složene slikarske postupke i tehnike. Volim da ostavim proces rada vidljivim.

Imao sam, na primer, neke ideje za koje i danas mislim da su dobre, međutim nikada ih nisam izveo jer me je odbijao takav proces rada. To bi bio rad po nekom unapred utvrđenom planu. Dok radim, volim da posmatram šta se tog mo­menta dešava u procesu i da u odnosu na to donosim odluke. Naglo menjam ideje i izgled rada, rizikujem. Ne volim da znam unapred. Ta­kav proces me privlači.

Ipak, dešava se da ponekad stavim u rad neku sitnicu, tačku ili crtu. Bez neke logičnosti, koja nije uočljiva, ali ja znam da je tamo.

Osnovni fokus u radu mi je sama slika. Sve van toga, tema, motiv, poruka, dosadno je.

KOLIKO CRTEŽA URADIŠ NA GODIŠNJEM NIVOU? VI­DEH U TVOM ATELJEU NESLUĆENI BROJ.

Uvek sam dosta vremena provodio crtajući. To je nešto što me prati od najranijih dana.

Brojim crteže samo na dnevnom nivou. Sećam se da sam pre nekih 7-8 godina uspevao da na­pravim čak i po 16 crteža dnevno. U poslednje vreme to nije slučaj. Ne znam zašto je tako, ali gledam da se ne uzbuđujem se oko toga. Ne volim da forsiram. Recimo da sad godišnje na­pravim oko 300 crteža. Otprilike, ne brojim ih, broj mi nije nikad bio bitan. Ipak, jednom sam bio toliko sistematičan pa sam izbrojao i zapi­sao na kutiji u koju sam upakovao te crteže da sam ih od 17. 3. do 19. 4. 2011. napravio 147.

MESTO NA KOJEM VOLIŠ NAJVIŠE DA PROMIŠLJAŠ PRE NEGO ŠTO ĆEŠ UZETI ČETKICU U RUKE I NA ČEMU TRENUTNO RADIŠ?

U dugim pešačenjima do ateljea. Moj atelje je udaljen 50-ak minuta hoda od stana gde živim. Ako se uzme da skoro svaki dan idem u atelje, to je dosta vremena. Neko pametan bi svašta smislio za to vreme. Ja uglavnom ne smislim ništa. Taj period mi više dođe kao neka pripre­ma. Pomogne mi da se primirim. Prolazim kroz veoma mirne i tihe ulice. Vremenom su te šet­nje postale važan deo mog radnog dana. Ključ­ni momenat se dešava u ateljeu, pred radom. Tu donosim odluke. Pošto nikada ne radim na osnovu neke skice, jer ne volim da recikliram prethodne ideje, dosta vremena provodim se­deći i gledajući. Ponekad su mi potrebni dani da bih započeo sliku. Veoma sam strpljiv po tom pitanju. Uživam u tim momentima.

Trenutno se vraćam slikanju posle skoro četiri meseca crtanja. I izgleda da će taj period crta­nja da napravi neku malu promenu u odnosu na prethodne slike.

TEMA NOVEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „RAZUM & OSEĆAJNOST“. ŠTA KOD TEBE DOMINIRA I KADA SE PREPUŠTAŠ JEDNOM, A KADA DRUGOM?

To je dobro pitanje. Za mene je najvažniji ba­lans između ta dva stanja. Za to mi je bilo po­trebno dosta vremena. U toku rada često se prepuštam slučaju. Volim da reagujem nasu­mično, nepromišljeno. Ipak, bez obzira koliko moji radovi ostavljaju utisak spontanosti, sebe smatram za veoma racionalnog čoveka. To možda zvuči pomalo apsurdno, ali radi se o ve­oma kontrolisanom procesu. Ponekad između dve intervencije prođu sati. Samo ja volim da se to ne vidi. Posmatrači često misle da radim brzo i lako. Što nije tačno. Ali to znači da sam uspeo da ih prevarim što, na neki način, i jeste bio cilj.