PIŠE: GOGA LUKIĆ
Uveliko smo u 21. veku, ali mnogi i dalje nose amove nekih davnih vremena dok koračaju pogrbljeni od težine tereta koji nose na svojim plećima. Neke ranije generacije su postavile pravila koja se prenose s kolena na koleno, sa tek ponekim minornim odstupanjima. Nema spora da se desio veliki napredak u mnogim oblastima života, ali čaura je i dalje tu. Rampe, granice, tabui opstaju bez obzira na to što smo svakim danom obrazovaniji, elokventniji, savremeniji. Još se nije pokidao kanap koji na jednu stranu vuku oni u pantalonama, a na drugu one u suknjama. Plus i minus se uporno nadmeću ko će koga da potopi kad naiđe sledeći talas. Oseka je zauvek oseka. Da li je sve baš zaista tako? Možda nam je samo mnogo lakše ako verujemo da je tako. Jednostavnije je biti usidren u sigurnoj luci nego isploviti u nepoznato i opravdanja tražiti u nametnutim stegama. Vrlo često je bezbednije tapkati po utabanoj stazi nego iskoračiti u neizvesno, jer neizostavno usledi pitanje: Šta ako pogrešim? Većini je lakše gubiti vreme u traženju izgovora nego pokušati nešto novo i drugačije, ali sigurna sam u to da moraš da probaš. Probaj, pa makar pao. Lakše je reći nego učiniti, to je tačno. Mnogima od vas će ovo ličiti na nametanje novih imperativa jer vam opet neko soli pamet, ali ipak malo razmislite, možda vas iznenadi nešto lepo tamo iza ćoška. Verujte mi jer pričam iz ličnog iskustva.
Za sebe ne mogu reći da sam oduvek bila osoba koja puca od samopouzdanja. Naprotiv, bila sam vrlo nesigurna kad su u pitanju promene. Držala sam se svoje kutijice. Nisam se usuđivala ni nos da proturim van nje. Svašta sam mogla da preguram i izdržim, samo samoću nikako. Mrzela sam tišinu, jer su u mojoj glavi tada nastupali buka, tuga i usamljenost. Sama pomisao da makar na samo jednu noć ostanem sama, bila je nezamisliva. Samoća je značila melanholiju, nelagodu, vrlo često i suze. Tako je bilo sve do dana kada nam je saopšteno da nas čeka petodnevni lock down. Deca su organizovala odlazak na vikendicu sa društvom i svest o tome da par dana neću smeti da izađem iz kuće ni na tren mi je povećala anksioznost do stepena neizdržljivosti. Drugima nisam želela da pokažem strah i ogolim dragim ljudima da sam toliko loše da se jedva suzdržavam. Sat je otkucao 17 časova i u kući smo ostali samo tišina i ja. Dobro si, sve je ok, možeš ti to, ponavljala sam sebi. U glavi su mi odzvanjali tekstovi sa neta i saveti psihoterapeuta kako se straha od nečega oslobađaš tako što se sa njim suočiš što je značilo da moram da se suočim sa svojom samoćom. Uvek sam to vešto izbegavala. Ovaj put nisam imala izbora. Kamenčić iz moje cipele je napokon morao da izađe napolje. Neposredno pred sam lock down opremila sam se platnima i bojama za slikanje iako četkicu nisam takla još od poslednjeg časa likovnog u gimnaziji. Ne znam ni kako je došlo do ideje o slikanju, ali kada sam ušla u Ars, kupovala sam napamet sve moguće palete boja koje postoje. Panično sam stavljala četkice i bočice na pult kao da će šarenilo da oboji dane koji dolaze. Sve vreme paralelno sam slušala glas u glavi koji mi se ironično smejao i rugao govoreći: Šta sad glumiš neku umetnicu, nemoj da se blamiraš! Tada još uvek nisam znala da će moja pobeda nad tim glasom totalno promeniti smer mog života. Do tada je sve bilo poprilično dosadno i jednolično. Nisam bila svesna koliko mogu niti se usuđivala da nešto promenim. Osećala sam se nezadovoljno, letargično, sa milion ideja koje bi se uveče palile, a odmah potom i gasile pre prvog svitanja.
Četvrti sat lock downa je bio u odlasku, a ja sam i dalje sedela na sofi dok su mi se suze spajale u jednoj tački ispod brade. Bile su teške i mogla sam da osetim kako udaraju po korici knjige u mom krilu baš kao kapi kiše dok neumorno lupaju po olucima. Zaista ne znam šta se desilo tog trenutka, ne umem ni da objasnim. Isti onaj glas u glavi koji sam nadjačala nekoliko dana pre se javio opet, ali sada krajnje prijateljski nastrojen i nepopustljiv. Govorio mi je: Ustani odmah! Diži se! Čuješ li me? Ustala sam zaista kao poparena i setila se već uveliko zaboravljenih boja i četkica. Otvorila sam frižider koji sam dobro opremila za dane izolacije i samoće. U hrani je ponekad lek. To vrlo često misli mozak koji u trenutku slabosti nema snage da u nečemu drugom nađe smislenije rešenje. U hrani je seratonin, melatonin, uteha, stimulans. Biram Žuti cvet vinarije Aleksić i najlepšu čašu koju imam. Dok se pampur kao rikošet odbijao od police do moje leve noge, dobijam nepoznat nalet emocija i volje. Dok sam pojačavala muziku, pogledom sam fokusirala štafelaj i sve one boje koje sam kupila. Poklonimo se i počnimo, rekla sam naglas. Ne sećam se koje je doba noći bilo kad sam završila svoju prvu sliku. Sa platna smo se smešili deca i ja. Moje prvo umetničko delo je zaista bilo krajnje amatersko, ali to uopšte nije bilo važno. Dan-danas stoji iznad mog kreveta kao ikona i podsetnik na dan kad sam pobedila sebe. Tek u zoru sam zaspala opijena srećom i vinom, da se količina zadovoljstva mogla meriti kilogramima. Izašla sam iz same sebe, materijalizovala sam svoju želju iz detinjstva koju sam vešto prigušivala i potiskivala, a zapravo sam sve vreme samo sebe gušila. Sledećeg dana, želja i volja po prvi put uopšte nisu splasle. Svaki naredni dan izolacije mi je bio divan. Slikala sam kao luda, pisala, plesala sama sa sobom. Lock down se završio, a kad su deca otključala vrata, iza njih je bila drugačija, veselija, lepša mama. Nisu ništa rekli, ali je neka milina kao aroma vanile plivala po našem domu. Četiri nove slike su krasile zidove, a oduševljenje u očima moje dece je bilo očigledno. Od tada pa do danas, nastalo je mnogo takvih dela. Svako je bolje od prethodnog. Drugi ljudi mogu da ih tumače kako žele, ali ja tačno znam šta svako od njih predstavlja za mene i kojih sam se strahova, strepnji, sputavanja oslobodila kroz svaku od njih. Neko u njima vidi more i talase, ja vidim slobodu, nesputanost. Možda to nikada ne bih saznala da onog dana nisam pobedila glas u sebi. Odavno već poklanjam svoje slike dragim ljudima, prodam poneku, uživam u nastajanju svake, a najveći benefit je ono što sada nosim u sebi i na svom licu.
Otuda dolazi ono moje razvodnjavanje sa početka. Zato što znam da mogu i znam da možete. Ne znam kako izgledaju vaše kutije, ali za početak samo provirite, možda vas napolju sačeka neko vaše novo, lepše, zadovoljnije biće. Uopšte nije tema da li se radi o ljubavi, poslu ili međuljudskim odnosima. Samo dozvolite sebi da izađete iz začaranog kruga svojih misli, jer one zaista znaju mnogo da lažu. Vrlo je verovatno da ste neka potpuno druga osoba, spretnija, sposobnija, samostalnija, lepša, uspešnija. Nemojte da protraćite život a da tu osobu ni ramenom ne očešete. Ni slučajno. I neću vam reći polako, korak po korak, nego istupite odmah i neka ono što zaista mislite i želite bude vaš brod i najlepše krstarenje.
