PIŠE/FOTOGRAFIJE: BILJANA ĐURIĆ
Iznenadna promena planova za godišnji odmor odvela me je u Alanju. Aranžman uplaćen u poslednjem trenutku, brzinsko pretraživanje atraktivnih lokacija, koje najbolja prijateljica i ja možemo posetiti i njena entuzijastična poruka: „Biks, moramo ići u Kapadokiju!“ Nakon dolaska u Alanju i neizostavnog cenkanja sa predstavnikom jedne od lokalnih turističkih agencija, naš dvodnevni izlet u Kapadokiju je najzad mogao da se realizuje.
Putovanje smo započele pre svitanja, u pratnji vodiča ukrajinskog porekla, koja je sve informacije saopštavala na ruskom, engleskom i nemačkom jeziku, budući da je grupa bila multinacionalna. Nakon 500 pređenih kilometara, došli smo do prvog odredišta, podzemnog grada Kajmakli, koji se nalazi 20 km od grada Nevsehir. Reč je o gradu koji je služio kao sklonište proganjanim narodima tokom istorije (uključujući i hrišćane, tokom velikog progona), u kome je moglo boraviti i do 3500 ljudi. Nakon obilaska lavirinta prostorija, koje su služile kao štale, skladišta, velike kuhinje i stambene jedinice, nastavili smo panoramično razgledanje Kapadokije, uz povremena zaustavljanja kako bismo uživali u pogledu i napravili fotografije.
Sledeća stanica bio je muzej na otvorenom – Goreme, centar hrišćanstva u srcu Turske. Ovaj kompleks su do 1920-ih naseljavali hrišćanski monasi i monahinje, koji su u zapanjujućim reljefima izgradili nekoliko pećinskih crkvi ukrašenih vizantijskim freskama. Nakon posete muzeju Goreme, uputili smo se u hotel, kako bismo se odmorili i pripremili za najveću senzaciju Kapadokije – let balona!
U ranim jutarnjim časovima, zainteresovani članovi grupe su se uputili ka mestu sa kojeg poleću baloni. Nismo želele da uplatimo vožnju preko agencije, jer smo smatrale da ćemo postići bolju cenu uz tradicionalno cenjkanje. Kada smo stigle na mesto dešavanja, želju za letenjem umanjila je činjenica da u prlično malu korpu ukrcavaju između 20 i 28 ljudi, tako da smo se odlučile za posmatranje ove senzacije sa tla. Vatra je polako tinjala, baloni su se uspravljali i polatali jedan po jedan. Uskoro ih je na stotine bilo u vazduhu, svuda oko nas, oslikavajući zajedno sa pejzažem Kapadokije nestvarnu sliku. Svetlo se menjalo iz minuta u minut, vodeći ka najveličanstvenijem trenutku u kom su zraci izlazećeg sunca obasjali balone, ističući jarkost i igru njihovih boja. Trenutak koji ću doživotno pamtiti!
Oko 7 časova smo se vratili u hotel i, nakon doručka, uputili u obilazak galerija nakita i brojnih lokalnih rukotvorina. Usledio je ručak u gradu Konja i lagani povratak u Alanju. Rezultat ovog proputovanja bio je hiljadu pređenih kilometara, preko 500 fotografija i neizbrisiva impresija u pamćenju.
