PIŠE: DRAGANA STOJIĆ
Na jednu od radionica je došla divna mlada žena (40) sa plavim očima. Veoma otvoreno je tražila podršku kako da roditeljima i rođacima više ne objašnjava zašto se dosad nije udala, jer je “samo smaraju i dave”.
Pitam je: “Pa, zašto se niste udali?”, na šta ona spremno odgovara: “Pobogu, Dragana, to je kao da me pitate zašto ne vozim avion. Ja bih rado bila među oblacima, ali to jednostavno nije moguće.” Gledala me je tim plavetnilom u oku i sa očiglednim negativnim uverenjem nastalim mnogo pre nego što je udaja došla na red.
Uverenja stičemo u detinjstvu u načinu kako su nam objašnjavali život i ljubav, kako smo to prihvatali i koliko puta smo to ponavljali sebi. Uverenja postaju podsvesni obrasci po kojima funkcioniše naš život. Na njihovim temeljima stvaramo sliku o sebi. Koliko su uverenja o nama, životu, zdravlju, partnerstvu ili različitim situacijama u ljubavi dublje u nama, tj. neosvešćena, toliko su jača i drže naš unutrašnji svet u neslobodi.
Uverenja nas drže i u odsustvu kreacije. Kako da kreiramo ono što je dobro za nas kada mislimo da to nije moguće. Sve ono što je ovog trenutka ova plavooka smatrala nemogućim bilo je posledica nepoverenja u sebe samu, pa i u sam život. Po mom viđenju stvari, nemoguće ne postoji, postoje samo prepreke za koje nemamo kapacitet da ih rešimo. Zato postoji put ličnog razvoja na kome otklanjamo uverenja po kojima živimo, a sprečavaju nas da ostvarujemo ono što u dubini sebe želimo.
Koliko god mi nešto želeli, to se neće dogoditi sve dok negativna uverenja duboko unutar nas određuju mogućnost ispunjenja naše želje.
Jer mi i ne dobijamo ono što želimo, već ono što mi jesmo.
Mi dobijamo ono što je naša podsvest i sva razmišljanja koja su tom podsvešću određena. Naš um radi upravo ono što mislimo da je najbolje za nas na podsvesnom nivou. Ova mlada žena sa početka moje priče slušala je o tome da “su sve veze uzaludne”, da “ljubav ne postoji”, da se “svaki brak raspadne kad-tad” ili “muškarci samo koriste žene”, njen um je “spasavao” ovakvog iskustva. Intelektualno i emotivno, ona je zaista želela partnera i brak, ali u dubini duše um joj “objašnjava” da je za nju “najsigurnija” samoća.
Mi uglavnom nemamo svest o tome koliko živimo vlastita negativna uverenja, jer da znamo mnogo lakše bismo ih menjali, iako je to dugogodišnji proces. Taj proces prvenstveno zahteva da osvestimo svako uverenje koje nas koči da bismo mogli zadovoljno živeti svoj život.
Zanimljivo je da često osobe misle da je kod njih sve ok i da bi drugi trebalo da se menjaju. Čak i onda kada nemaju novac, partnera, zdravlje, obilje, radost.
I naša junakinja priče takođe smatra da je potrebno “da je drugi ne smaraju”, da drugi nešto urade da bi ona osećala mir. A pažnja ipak ne bi trebala da je na drugima, već na nama samima. Napredak je moguć u promeni naše unutrašnje strukture tek nakon demontiranja uverenja koja nam ne služe za stvaranje dobrog u nama.
U osnovi, svako polje u kome ne napredujemo je zakočeno zbog jednog ili više uverenja koje živimo.
Naš zajednički zadatak je bio da razotkrijemo njena uverenja o braku, muškarcima, slici koju ima o sebi, mišljenju njenih roditelja.
“Šta bi se desilo kada biste bili među oblacima sa partnerom u tom avionu zvanom život?”- pitala sam je.
U početku nije imala odgovor, nije sebe ni mogla da zamisli da je slobodna, da životno leti visoko i da je partnerstvo zajednički let, a ne “nemoguća misija”.
I tako, malo po malo, oslobađajući se nasleđenjih uverenja sopstvenih roditelja, pre svega majke koja nije imala dobar brak, koja nije imala snagu da iz tog braka izađe, došle smo “na pistu” sa koje se moglo poleteti.
Zanimljivo je da sam odmah u početku prihvatila njenu metaforu sa letom aviona i tako vodila naš zajednički rad pitanjima: “Da li ste spremni da odbacite prtljag koji nosite godinama?”, misleći na barijere u kojima je živela na i način razmišljanja. “Koje osobine je potrebno da ima “pilot” sa kojim biste mogli da “letite”?”
Ona je prihvatila moj način i ozbiljno ulagala sebe da odgovara na takva pitanja. Njen um je sve manje držao u mestu i sve manje je proklizavala na istim uverenjima.
“Možda je vreme da izbacite točkove svog aviona i zarolate pistom” – rekla sam jednog dana.
O, koliki osmeh sam dobila tad, dobro je razumela i osetila se spremnom.
Pružila sam joj ruku u znak pozdrava, a one me je uhvatila i privukla u zagrljaj.
“Hvala vam što sam postala osoba koja može da “poleti među oblake”.”
Smejale smo se našim metaforama.
Posle nekoliko meseci, javila mi je da se udaje.
Za pilota.
Rekao mi je: “Plavo, volim te i pristala sam” – napisala je.
Eto, verujete li u ovu istinitu priču ili imate neka druga uverenja?
