ŽIVA REČ STVARA SVET

PIŠE: TANJA ŠEKULARAC

Svojim savršenim jedinstvom Božanski Otac i Majka stvaraju Sina, živu Reč, koja stvara svet.

Sedeći na terasi i čitajući knjigu, dolazim do ovog dela gde zastajem i posmatrajući vedro plavo nebo u svoj svojoj širini, dubini, tajnama i misteri­jama koje nosi sa sobom, prisećam se razgovora sa svojim prijateljem, koji je profesor na Filozof­skom fakultetu i sa kojim su razgovori vrlo kon­struktivni. Sa njim razgovor nikada ne počinje uobičajenim šablonom – Kako si, šta ima novo itd, nego posle oficijelnog Zdravo, ide – Upravo sam završio knjigu ili sinoć sam gledao film… i kreće diskusija i na kraju saznamo o jednom dru­gom i kako je i šta ima novo i sve, nekada i ne pričajući o tome. To je talenat i vrlo retka osoba koja izvlači najbolje iz drugih ljudi.

Tako je pre nekog dana, čim smo se videli, rekao – Znaš, dok i jedan čovek na ovoj Planeti pati, patiće celo čovečanstvo. – Da, ali da li je moguće da mi dođemo do tog stadijuma razvoja da nije­dan čovek ne pati? – Lično mislim da je u teoriji to moguće. – Ja to ne mogu ni da zamislim. – Da li možeš da zamisliš da ceo svet zaćuti samo na sat vremena, da sve stane: automobili, fabrike, muzika, televizija, da ne nabrajam, ali baš sve računajući i čoveka, sat vremena potpune tišine na celom svetu, nebitno na vremensku zonu, ga­rantujem da bi se svi oni koji spavaju probudili u tom trenutku. – Ja mislim da bi pola njih umrlo od straha od tog osećaja. – To je tačno i u tome se i sastoji glavni problem svih nesporazuma, jer se ljudi plaše. Plaše se i tišine, tu su sami sa sobom, a koliko njih sme da se suoči sa so­bom. Svaki čovek u sebi ima i loše i dobro i tek kada vidimo to loše, mi možemo biti dobri, jer nije prirodno da čovek svesno želi da bude loš. Sve potiče iz straha, a tu je i strah od nepozna­tog, ali dobro si rekla malopre, pola njih bi umrlo od straha, ali pola ne bi i kada bi oni progovorili posle toga, svaka njihova Reč bi imala drugi smi­sao, drugi cilj, izgovarali bi je sa razumevanjam i prenosila bi se sa vidljivijom emocijom. Rečima opisujemo emociju, ali ona je i nosilac emocije. Da li znaš da svako slovo ima svoju vibraciju i kada ih spojimo u reč to je muzika koju ne mo­žemo da čujemo, ali ona prolazi kroz naše telo i dolazi do osobe kojoj je upućena i niko nije sve­stan tog procesa koji se svakoga dana u većem ili manjem broju sati odvija, mi je samo čujemo kao spoljašnji zvuk, ali kao unutrašnji ne može­mo. Reč ima veliku dubinu i moć. – Da li onda možemo da pretpostavimo da je Reč plave boje, jer plavo mene uvek asocira na dubinu? – Narav­no, zamisli sad da more umesto vode sadrži sve reči koje se izgovore u toku dana, bilo bi podjed­nako popunjen prostor kao i sa vodom, samo bi to bilo nabacano bez smisla i ikakvog reda i ne bi moglo da se dođe do dna kao ni sa vodom i šta bi onda trebalo da se uradi, šta misliš? – Pa, mislim da bi nam za to trebala Matematika da se napravi prirodni niz, dovoljan broj reči u rečenici, ali i Logika da sve to dobije pravi smisao. – Tako je, a to sve ne može da uradi jedan čovek, za to je potrebna ona polovina koja se ne bi uplašila promene stanja svesti, nego bi tačno znala šta treba da radi, kaže. Živa Reč kreira i stvara, kreće se kao i voda koja nađe svaku pukotinu, koja razara tlo, dokove, ubija ljude, ali i formira uvale, ostr­va, gradove, daje život, inspiraciju, kreativnost, smirenost i ravnote­žu duha i tela, ali i slobodu. – Ali, čekaj, i nebo je plavo i ogromno i duboko, zašto upoređuješ reči samo sa morem i vodom, a ne nebo i vazduh? – Eh, kada bi savladali Veliko plavetnilo žive reči, onda bi se podigli u visine gde sve reči prestaju, a Ti sada pokušaj da zamisliš kako bi to izgledalo.

I sada Ja sedim, gledam u nebo i razmišljam, Božanski Otac i Majka stvaraju Sina, živu Reč, koja stvara svet, a onda kada se stvori taj svet, penjemo se gore gde sve reči prestaju, ne, ne, ne, čekaj, nije tako, Reč se penje gore i prestaje, ne, mi se penjemo i nestajemo, ne, ne, nismo mi živa Reč… uf, sve mi se pomešalo, hajde od počet­ka, Božanski.