PIŠE: MILAN KUZELKA
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Drago mi je da si stigla, 2020. godino! Tako ti je lep taj broj koji nosiš. Nekako deluje skladno, pa se nadam da ćeš i ti biti takva. Kao da nižeš perle lepih događaja koji idu u beskraj.
Čini mi se da ti označavaš neki novi početak. Nekako kao da donosiš sa sobom neke nove mogućnosti. Zato, iznenadi me! Znaš, ja volim iznenađenja, jer tada znam da je neko pomislio na mene i da se potrudio da me obraduje.
Zaista se nadam da ćemo biti dobri prijatelji. Imamo 365 dana za druženje i verujem da ću te zapamtiti po divnoj, osvežavajućoj energiji kojom ćeš me svakodnevno ispunjavati. Zato za početak našeg druženja da ti kažem jednu moju tajnu, jer tajne se poveravaju samo prijateljima, zar ne?
Znaš, ja se ne plašim mraka, više ne. Ali znaš čega se plašim? Sad se plašim svetlosti. Čudiš se? Da ti objasnim. To nije obična svetlost, spoljašnja. Ja se plašim svoje unutrašnje svetlosti, one koju isijava moja duša. Nisi znala da ona postoji? Naravno da postoji. Očima je potrebna spoljašnja svetlost da bismo videli kuda da idemo. Tako je i našoj duši potrebna svetlost, ali kao što znaš, duša je duboko unutar nas, pa ona isijava sopstvenu svetlost da bi videla ispravan put. Ona sija sve jače i jače u meni. Plašim se, jer mi ova svetlost obasjava put koji nije utaban. To nije put kojim je prošlo na hiljade ljudi pre mene, to nije put kojim su prošli moji roditelji. Ova svetlost obasjava samo moj put koji nazivam – lična legenda. To je potpuno novo iskustvo za mene. Treba da prođem putem koji zapravo sam treba da izgradim. I zato se plašim. Nisam naučen da idem tim putem. Čini mi se da neću imati na koga da se oslonim, osim na sebe. Neću imati koga da krivim ako pođe onako kako nisam očekivao. Šta ako ne budem imao dovoljno snage i znanja?
Ali znaš, taj moj put je tako lep. Iako nema ni stazu, kamoli veliki cilj na kraju. Više liči na veliko brdo iza kojeg se nalazi nešto što me privlači. Moj put je lep samo zato što ga osvetljava ta moja unutrašnja svetlost. Ta svetlost je tako lepa i pruža mi ogromnu radost. Na ostalim putevima nema te svetlosti, mada tamo vidim stazu, vidim sasvim tačno ka kojem cilju idem. Međutim, na tim putevima se moja svetlost gasi. Pratim tuđa uputstva, imam preciznu mapu, ali dok to radim moja radost se udaljava od mene. Kao da ne želi da bude sa mnom.
Na putu lične legende sve što radim je praćeno entuzijazmom, pa nekako sve što radim ima smisla. Moj put je prepun iznenađenja, jer na njemu nailazim na neočekivane prepreke, ali i fenomenalne poklone. Često nije uopšte lako krčiti sopstvenu stazu, ali kad god se sapletem, nekako dobijem novu snagu da ustanem. A nagrade na putu su čudesne. Najčešće i nisu ono što sam očekivao, ali ono što dobijem me obraduje na takav način da sam dugo zahvalan.
Zato bih te zamolio 2020. da pitaš ljubav, veru i nadu da mi budu prijatelji na mom putu.
Molim te i da mi omogućiš da uvek imam mogućnost da biram. A moji izbori neka budu praćeni svetlošću moje duše. Jedino tako mogu ostati na svom putu.
