PIŠE: ZORICA MLADENOVIĆ
Biće ovo moja mala ispovest sa nadom da ću bar jednoj osobi pomoći da izdrži i nastavi dalje, napred. Sinoć sam legla u krevet i kroz glavu su mi prošle scene iz moje prošlosti, pomislila sam koliko ljudi prolazi ili je prolazilo isto što i ja. Još kao mala sam se osećala neshvaćeno, drugačije, ja jednostavno nisam pripadala ovom svetu. Moje poimanje ljudi, prirode, životinja, sveta, bilo je drugačije od ljudi iz mog okruženja. Ja sam osoba vedrog duha, iskrena, prirodna, spontana, dobrodušna, a to su osobine koje su mi donele mnogo problema i bola. Previše iskušenja, previše nerazumevanja, previše svega za mene krhku, nežnu i idealistu. Plakala sam, često se osećala usamljenom, ali najstrašniji je bio taj osećaj da ne pripadam ovom svetu i priznaću vam… Nekoliko puta sam pokušala da napustim ovaj svet. Otvaram vam sebe i pišem vam ono što bi mnogi prećutali i sakrili. Pišem o svom iskustvu da bar jednoj osobi pomognem, da bar jedna osoba shvati da nije usamljena u ovom svetu laži, naučenih fraza, nametnutih istina. Pišem da bar jednu osobu probudim i dam joj snage da nastavi dalje. I sva ta bol i tuga koju sam živela i preživela je od mene napravila jaku ženu, sada to znam. Moja osetljivost je moja najveća snaga i moj najveći kvalitet.
Svi mi smo učeni i naučeni kako da mislimo. Svi mi smo naučeni da verujemo kako moramo da impresioniramo druge, da prihvatamo i ono što nam je neprihvatljivo, da ispunjavamo tuđa očekivanja, želje… Svi smo naučeni da prihvatamo i mirimo se sa okolnostima, situacijama koje je neko smislio za nas ili nam nametnuo, ili jednostavno jer to tako treba. Naučeni da se takmičimo, ubeđujemo, dokazujemo, pokazujemo… Naučeni smo kako da ne mislimo, i kako da izgubimo sebe.
Ja sve to nisam mogla. Nisam mogla da se pomirim i prihvatim da nemam svoje mišljenje, svoje snove, nade, prava, istine… Nisam mogla da se složim sa svim tim licemernim lažima i nametnutim pravilima. Nisam… Jer niko nije znao šta ja osećam, šta mislim, šta živi u meni i kako mi onda neko može nametnuti kako da mislim, i kako da živim? Dug je put bio preda mnom. Hvatala sam se za mrvice dobra, za trenutke radosti, za sve neispunjene želje i snove… Puštala sam da sve moje misli lete sa maslačkom i nadala se… Sanjala sam dok se nisam počela buditi i živeti svoje snove. Moja savest je uvek bila budna, ali je moja svest bila uspavana, jer su mi je uspavali, ukrali, oduzeli… Porodica, škola, vršnjaci, religija, prijatelji, kolege, komšije, država… Svi su nešto očekivali i svi su krali deo po deo mene… Kao što kradu i deo po deo vas. A onda sam shvatila… Istina je jedna! Istina je moja!
Istina je vaša, ono što živi u vama, jer svako od nas je jedinstven, poseban, savršen u svojoj nesavršenosti, ili nesavršen u svojoj savršenosti. Istina je da je svako poseban i divan baš onakav kakav jeste. Svako od nas je jedinstven. Svako do nas ima svoju jedinstvenu prirodu i neku svoju posebnost i razlog zašto je ovde. Istina je da se trebate vratiti sebi i probuditi svoju istinsku prirodu. Probudite se i odbacite sve što su vam ikada rekli, nametnuli i naučili vas. To je sve. Da, to je sve, ali to nije baš tako lako. Pred vama je dug put buđenja i oslobađanja. Pred vama je put rasta. Pred vama je put prisećanja ko ste i šta ste, i zašto ste ovde.
Počnite da živite svoj život, svoju ideju i viđenje života. Ne očekujte da će vas svi razumeti, ali hrabro krenite za svojom idejom. I videćete kako se sve menja, kako se svet menja… Videćete kako vas ljudi drugačije doživljavaju, kako od vas odlaze oni koji više ne mogu da utiču na vaš život, a kako se pojavljuju neki drugi ljudi koji vas prihvataju baš takve kakvi ste.
Ne treba vam ničija dozvola da živite svoj život. Ne treba vam ničija dozvola da mislite i da kažete ono što osećate, želite, smatrate… Nemorate nikome ništa da dokazujete, vi ste svoji i sebi najvažniji. Oživite svoj život! Oživite svoju ideju o životu, o svetu, o ljubavi, o smislu… Oživite i živite!
