PIŠE: ANICA LAZIĆ
FOTO: SAŠA KNEŽEVIĆ
Volim vreme i mesto na Zemlji u kom živim. Volim ljude kojima sam okružena i radost koju bude u meni.
Ove reči su za vas.
Četvrtak popodne. Očekujem suton koji dolazi kao smiraj i kao svoje omiljeno doba dana. Danas je nešto uspelo i da me iznervira i po svom dobrom običaju krećem glasno da negodujem. Ko me poznaje zna koliko glasno to zna da bude. U trenutku kulminacije moje ljutnje, čujem zvuk na telefonu koji me obaveštava o novoj poruci od koje na ekranu vidim deo ‘’tema je Budi (svet)lost’’. Sve u meni je zaigralo. Sve se u trenu promenilo. Mir me je u trenu razoružao.
I eto njega, osmeha, u početku stidljivog i prikrivenog, koji je ubrzo postao glasan i lekovit. Smejala sam se svemu u tom danu, a najviše sama sebi. Smejem se i dok ovo kucam i jedno pitanje mi dolazi u misli: Kako koristimo svoj glas kada nam je data prilika da nešto kažemo? Šta ćemo reći, čije srce i na koji način dotaći?
Ja sam čovek od akcije, pa sam se za izdanje RYL magazina pripremila tako što sam radost koju nosim u sebi ponela sa sobom u studio i uradila fotografiju kojom sam želela da prenesem poruku – budi (svet)lost – koristeći jezik koji svi razumemo – osmeh. A onda sam zamolila Boga da mi da prave reči koje će da služe i vama i meni. I kao što to biva kad zamoliš, dobila sam ih – Mi (svet)lost jesmo.
