ZARONI U SEBE

PIŠE: ŽAKLINA GERASIMOVSKA
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: UNSPLASH.COM

Svi smo svedoci svega što nam je donela 2020. i lekcije koje treba da naučimo, na lakši ili teži način. U poslednje vreme, svi govore o pandemiji Kovid-19 i svim negativnim pos­ledicama koje su se dogodile na globalnom nivou, ali retko ko kaže da je pandemija, up­rkos svim negativnim posledicama, donela nešto novo. Nova era svesti, nova era svet­losti. Prilika da razmislimo o svemu što smo ranije radili i kako to utiče na nas i druge.

Mnogo puta, stvari koje najviše volimo i ko­ristimo vremenom počnemo da uzimamo zdravo za gotovo, dosade nam, ne obraćamo pažnju na njih. Na primer, svi želimo sreću sebi i svojim voljenima. A ko želi nesreću? Da li želimo nesreću ili lošu situaciju? To niko ne želi. U našoj je prirodi da neprestano tražimo i želimo još, dok ulažemo puno en­ergije i opterećujemo sva svoja čula – fizička i emocionalna, ne sluteći da je jedina sreća u nama samima. Та prekomerna upotreba čula nas umara i lako ignorišemo mnogo toga ili što bismo rekli „sitnice“ koje nam se dešava­ju kroz život. Ponekad smo toliko preplavljeni materijalnim stvarima da zaboravimo na sve blagodati koje imamo oko sebe, na čemu bismo trebali biti zahvalni, odnosno na stvari koje novac ne može kupiti, pa čak i na osmeh prolaznika, nama potpuno nepoznatog.

Nova era nas uči da je sreća u suštini u sva­kom od nas, da je sreća svetlost koju nosi­mo sa sobom. Nova era nas uči da moramo naučiti da evoluiramo, odnosno da prelazimo iz tame u svetlost, iz neznanja u znanje.

Međutim, šta se dešava kada nam nedosta­je svetlosti? Mi se tada suočavamo sa bo­lom, bedom, tugom. Emocije koje lako pov­ezujemo sa tamom i nečim lošim, a retko i kao početak nečeg novog, svetlom na kraju tunela. Zato ih kao emocije svi izbegavamo i niko ih ne voli. A kad se suočimo s njima, ignorišemo ih – kao da će ako ih ignorišemo, one same nestati!

Nažalost, svet je postao mesto puno tame i mržnje i u ovom svetu moramo naučiti nešto – da budemo svetlost i da pružamo tu malu nadu onima kojima je najpotrebnija. Svakom živom biću je potrebno svetlo da bi raslo i raz­vijalo se. Takođe se i u korporativnom svetu svako ko daje svetlost i podršku drugima smatra vođom i njegovo svetlo je odraz za­jedničkog uspeha. Ako analiziramo uspešnu osobu – cilj joj je da se razvije u nešto više, u nešto bolje i u najboljem slučaju da pomogne drugima u društvu.

Čehov je davno rekao da oni koji unose sunčevu svetlost u tuđe živote ne mogu a da njome ne obasjaju i sebe same.

Ipak, da bismo mogli širiti svetlost, prvo sami moramo biti svetlost. Ne možemo sami širiti nešto što nemamo. Da bismo širili ljubav i svet­lost, prvo ih moramo imati u sebi.

Verujem da svetlost dolazi sama od sebe kada otvorimo svoja srca i budemo hrabri da širimo ljubav. Pre nekoliko godina sam saznala o Heart­fulness meditaciji, tj. meditaciji srca koja se zas­niva na suštinskoj dobroti i svetlosti srca koja se nalazi u svakom od nas. Bilo mi je jako inte­resantno da nam tako praktičan i jednostavan način omogućava da otkrijemo neograničene resurse srca i Božansku svetlost u našim srcima.

Mnogi od nas se plaše da zatvore oči i suoče se sa svojim strahovima, greškama, izazovima, plašeći se da se ne možemo nositi sa onim što ćemo videti i osetiti. Ipak, treba biti iskren prema sebi, jer ako smo iskreni prema svemu što nas sprečava da idemo dalje kroz život, moći ćemo da nastavimo dalje ka svojoj potpunoj sreći i is­punjenju duše. Ni tuga ni sreća neće trajati več­no. Stoga moramo dobro obratiti pažnju na svoju unutrašnju svetlost, svoje unutrašnje Božanstvo, na Božansko prisustvo u svom srcu.

Kada tražimo odgovore na pitanja koja nas muče, zaronimo duboko u sebe. Zaronimo u svoje biće, jer su tu svi naši odgovori. Odgovori na pitanja: „Ko sam?“ i „Koji je moj glavni cilj?“ Ovi odgovori će nas dovesti do onoga što zaista treba da postanemo i ispunimo svoj cilj. Ne ono što drugi traže od nas, većono za čim naša duša traga kako bi zračila svu svoju svetlost. Мožda zvuči kao kliše, ali zaista svi mi imamo moćda promenimo svet. Pri tome moramo biti svesni da prvo moramo promeniti svoj mikrosvet, jer time započinje naša totalna promena i transformacija, ona koja će biti blagoslov najpre nama samima, a zatim drugima.

Zato, budimo svetlost prvo sebi, a zatim drugi­ma. U svima nama postoji svet koji jedva čeka da izađe i pokaže svetlost drugima. Nikad ne znate kako može osvetliti nečiji svet.

Ponekad nesvesno zaboravimo i da nekome možemo biti ceo svet, jedino svetlo na putu. Jed­na naša reč, jedan osmeh, jedan pogled, jedno delo mogu nekome promeniti toliko stvari. Svet­lost dolazi od svih nas. Ne sprečavajte da izađe, jer naša svetlost je odraz onoga ko smo i šta želi­mo da budemo. Budimo svetlost! Širimo svetlost!