ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ, ТЕОЛОГ И РЕЛИГИОЛОГ
ФОТОГРАФИЈА: ИВАНА ТОДОРОВИЋ
Већ неколико година осмишљавам и тражим назив начему што се већ одавно само назвало, на почетку радно, а сада већ извесно, тачног назива – Школа осетљивости.
Близу је и тачан силобус и тачна литература, а све захваљујући тачним људима – назив тачан човек позајмљујем. Да, постоје тачни људи. Није их лако препознати, али увек је лако препознати у које Школе осетљивости су ишли или још увек иду.
Потакнута насловима и иницијативама у последњим месецима и сведок надметања дисциплина и институција, појединаца и група, који ће бољу дијагнозу појединцу, друштву и догађајима дати, постаје ми јасно да и најпрецизнија анализа није тачно расуђивање.
Да, човек анализом може доћи до резултата, успеха, просперитета и напредовања, али таква методологија доводи до избора, и то оних са мноштвом опција, избора за и против. Ово време управо те изборе назива слободом.
Време које чека(мо) као заједница, а и оно које се дешава, слободом зове нешто друго.
Слобода, вера, религија нису сведене само на човека, није човек „немоћан Бог“, како у филозофским списима можемо прочитати.
Човек је богослов, а то је онај који се чисто моли. Додала бих и – често. Својим речима или речима других богослова. Може човек и ћутати. Могу га ућуткати други, може ућутати пред догађајем или бити у стању молитвеног тиховања, мировања, одстранити све помисли, као и везати ум са смислом изговорених речи, да би најзад и срце усвојило речи молитве, изговарајући их као своје, искрено и топло. То у цркви називамо – безмолвије.
Како пред догађајима, људима, застане често и молитва, тај човек, ја – ви – ми, свакако не „немоћни Богови“, већ као слободни људи, можемо се наћи и у тешком расположењу, клонулости, умору и мрзовољи духа, где се опет тај човек, ја – ми – они, препушта равнодушности. То стање у црквеном словару зовемо – униније.
Бива то и гутање самог себе у ништа. Заборав.
Савети који са рубова памети и центра памети стижу, и у њима предлози нових предмета у школама од којих би један био Безбедносна култура, брује у главама свих нас који неамју другу адресу осим овог света.
У Школи осетљивости, најдаље са темом безбедности, почела бих и завршила са, безбедношћу духа. Као предмет за све. Нас.
Ученици Прве Београдске гимназије (центар памети) предлажу и пишу о новим предметима и предмету који би био другачији од других, а који је занимљивији од свих осталих, који би се оцењивао, предмет живота који се тиче живота, љубави, пријатељстава…
Мишљења сам да и они мисле на Школу осетљивости. Где год да кренем, прати ме исти назив. Тачан, као и ови тачни млади људи. Ствараоци по Богу и у Богу.
Школа осетљивости није привилегија и власништво било које дисциплине психологије, теологије, филозофије, физиологије…
То би била и Школа живота, јер се најважније ствари тичу нашег живота у осетљивости, тичу се тога како доживљавамо друге, како осећамо друге или их не осећамо.
Умирити се. Пробудити се. Умити се.
У Школи осетљивости би се расуђивало о равнодушности, одакле је стигла и зашто је намењена другом човеку. У Школи би се промишљало о успеху из другог угла и перспективе, без мантри које постају молитве новог доба – „успех по сваку цену“. Системи које познајемо и анализе, фаворизују, сецирају и истичу успехе сваког појединца, исказа, проналаска, често величају науштрб других и другачијих. Персонални приступ. Изборни.
Није сваки одабир – избор.
Осетљивост је (и) рањивост. Предмет у Школи осетљивости – рањивост. Рањивост се провлачи кроз све сегменте, како год поделили тај предмет, како год осмислили силобус, рањивост би била кључно искуство. То искуство нас чини бољим људима, то искуство нас хуманизује и најважније – то искуство нас чини сличним Богу.
Акт милосрђа Бога Оца израз је његове рањивости и осетљивости на и за свет који је створио. Отворена рана Бога је смртност човека.
Бог Отац дели са људима рањивост кроз Сина БОГОЧОВЕКА. Бог који постаје и човек да би човек постао Бог, заправо јесте покушај да се кроз заједничку рану човека и Богочовека, рођење, страдање и васкрсење, кроз искуство рањивости и плода који проистиче из те ране, човек упути на вечност. Вечну заједницу са Богом.
Школа осетљивости је начин да не журимо, да будемо „они од пута“, али и да не будемо опседнути пуким путовањем и успехом, већ да научимо да будемо у тишини, да научимо да ћутимо, да научимо да слушамо другог, другачијег човека, да гледамо другог човека, да лице другог човека буде важније од било које оцене или бода који добијамо, било које повишице коју ћемо добити, титуле… И у том смислу је заиста неопходно разбудити, довикнути те потенцијале човека који су свакако оприсутњени преко Богочовека у свету.
Осетљивост је и таленат. Дакле ако говоримо о талентима, сваки таленат такође подразумева рањивост. Нема талентованог човека који није рањен неком племенитом клицом. То племенито може бити и оруђе, али никако оно које наноси бол другом човеку, већ нашу личност ставља на искушења, и у исто време и доводи до тога учимо на властитој патњи. Бол прати талентоване људе и у том смислу се може рећи да је таленат и нешто опасно и нешто спасоносно. Рањивост талентованих људи јесте нека врста опасности, али уједно је то оно што уз подршку других људи, уз одговарајући систем вредности на који се у овом времену и култури позивамо и загледаности у Онога ко таленте даје, може да буде и спасоносно.
Из неког чудног и необјашњивог разлога читав један део људске личности, и то најважнији део, потпуно је запостављен. Фаворизују се когнитивне, интелектуалне способности, когнитивни процеси и волитивни процеси, а емотивни процеси који треба да посредују између сазнања и хтења су заправо потпуно занемарени.
Неко ко је веома интелигентан може муњевито да реализује било коју одлуку, све што му падне на памет, а да нема капацитет да осети значење своје одлуке, нити значење своје интелигенције.
Важан део људске личности који се запоставља, а који називамо осетљивошћу јесте управо тај контролни механизам у нама, оно што ствара задршку и оно што нам са друге стране даје ветар у леђа, што нас покреће, подстиче када помислимо да бисмо могли да се жртвујемо за другог човека, за неко добро дело, без малодушности и преиспитивања да ли ће нам бити узвраћено, учињено, надомештено.
Парадокс вере јесте у томе да се подстиче стваралаштво у овом свету. Ствараоци, уметност и култура, права култура управо на свом врхунцу, својом есхатолошком димензијом приморавају и историју да изађе ван оквира. У стварању, таленту, осетљивости, није пут оно што је немогуће. Обрнуто, могуће је управо пут, путовање који се остварује кроз осетљивости – пробуђености „сасвим другог“ који надире из својих дубина.
Ученици Школе осетљивости постаће једног дана научници, уметници, радници. Сви они у осетљивости свог служења и сваки у чину свештенослужитеља може од свог рада да створи једно свештено дело, једну Свету Тајну која наговештава и јесте место Богојављења, да се слави име Божије и кроз науку, кроз мисао, кроз друштвени рад. Време, школа, културе би постале – славословје. Позив и одазив.
Човек је створен по лику Божијем, ствара и позван је да у историји ваја време, односе и заједницу као икону Царства небеског, да има стваралачку светост смелости – дерзновеније.
У великом плаветнилу створеног света, што је и тема овог летњег двоброја, отварам врата Школе осетљивости свим људима било какве воље. Добра воља макар једног мења свет. А воља и вера заједнице обликује и будуће време које исповедамо и чекамо.
Упитани и нестрпљиви тражимо различите мераче времена, места и форме, анализирамо могуће доласке и проласке небеских тела и овоземаљских тела, продужавамо живот и времену и телу, путујемо и долазимо на слична места, волећи и најмање разлике на осликаним магнетима, тражећи себе свуда осим у Богу и другом – првом до себе, човеку.
Понекад и са собом живимо на истој адреси, колико год плаветнила било изнад и испод нас. Шаљем овај текст и на своју адресу. Срешћу се опет и опет са магнетима и онима који се не привлаче, пробаћу проверену молитву – Маран ата!
