MENI SU REKLI DA VI POSTOJITE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: DANIJELA MARKOVIĆ
FOTOGRAFIJA: ANĐELA GROZDANIĆ

DANIJELA MARKOVIĆ JE HRIŠĆANSKI TEOLOG I RELIGIOLOG, A ŠIRA JAVNOST JE NAJ­VIŠE PREPOZNAJE KAO KULTUROLOGA. BAVI SE PROUČAVANJEM HRIŠĆANSKE KULTURE, PROMOCIJOM INTERKULTURALNOG DIJALOGA I TOLERANCIJE MEĐU LJUDIMA. ONI KOJI JE DOBRO POZNAJU GOVORE DA IMA LICE IZOŠTRENO PREOSETLJIVOŠĆU I OBASJANO DU­HOVNOM INTUICIJOM.

TA INTUICIJA DOVODI JE DO BROJNIH INTERDISCIPLINARNIH IZAZOVA, TE DO NOVIH UVIDA KOJE NESEBIČNO DELI SA ČITAOCIMA. POSVEĆENA JE PRIPREMANJU MNOGIH VAŽ­NIH KULTURNIH DOGAĐAJA, A POSEBNO UREDNIČKOJ SARADNJI U OSMIŠLJAVANJU PU­BLIKACIJA KOJE OBJEDINJUJU ZNAČAJNE RADOVE NEKIH OD VODEĆIH IMENA IZ AKADEM­SKOG SVETA.

PORED AKADEMSKIH AKTIVNOSTI, NEGUJE POETSKO-ESEJISTIČKU FORMU IZRAŽA­VANJA, KAKO BI NJENI UVIDI BOLJE KOMUNICIRALI SA ŠIROM PUBLIKOM. NJEN STIL JE ISTOVREMENO OZBILJAN I LEPRŠAV, A SADRŽAJI O KOJIMA GOVORI I PIŠE PREDSTAVLJAJU BOGATE MOZAIKE LIČNIH UTISAKA, MULTIMEDIJALNE SINESTEZIJE I ŠIROKE RELIGIOLOŠKE ERUDICIJE.

Povod za ovaj razgovor je publi­kacija koja je objavljena u vreme ovogodišnjeg sajma knjiga. Naziv knjige već komunicira i poziva či­taoce na interakciju i dijalog sa vama. U kakav dijalog želite da uđete sa čitaocima i slušaocima va­ših reči?

Naslov knjige „Meni su rekli da vi posto­jite” i dalje objašnjavam sebi, i dijalog je kako sa čitaocima tako i sa sobom, i to neprestani, dakle, i dalje traje. Čini mi se da je dijalog sa sobom posebna vrsta kapitala, ako tako mogu kolokvijalno da ga nazovem, a da u njega ne uđe sve ono što kapital materijalni uzurpira u čoveku i uzima iz čoveka. Ipak, odlučujem se za takvo objašnjenje, jer je, kako ste i u pitanju naveli, komunikacija delom tržišna, jer se knji­ga kupuje, a sa time dolaze i moji unutrašnji problemu, a delom i ona dijaloška zbog koje je ovo delo i nastalo.

Odlučujem se i ’delom’ da ga nazovem, a opet radno i dajem delu drugi smisao ovde, odnosno da je deo mog stvaranja i razumeva­nja sveta i traganja za Bogom.

Naslov je konstrukcija reči do kojih sam došla iz razgovora sa bliskim ljudima, teološ­kim i medicinskim duhovnicima u danima kada sam ostala bez, činilo mi se do tada, samo biološke veze sa majkom. Dosta mora se u reke pretvorilo u tim momentima, i sa morem i morama stigli su i talasi misli, nada, padova, molitvi, uspona i traženja fioka u koje bih spa­kovala sve to zajedno, ali otvarale su se kutije stvari, uspomena i bola. I u traganju šta ostaje posle bola, saznala sam da (pre)ostaje život – svakodnevni i onaj za kojim tragam i kome se nadam, odnosno neprolazni. I oni su u meni dijaloški, nisu suprotstavljeni jedan drugome, ali sam ja često suprotstavljena i jednom i dru­gom.

Kako mirite pomenute svetove, su­protstavljanja u vama u svetu i da li je knjiga i spisateljsko iskustvo to izmirenje za kojim tragate?

Knjiga jeste i definitivno pomirenje. Mi­slim da je svaka knjiga koju sam pročitala bilo svojevrsno pomirenje sa svetom, bio on pro­lazan, banalan i svakodnevan ili onaj o kome sam saznavala tek prkosno, jer sam želela da imam nešto što će se sa prolaznošću obraču­nati. Prema temperamentu, najpre mislim na onaj detinji, planinski i prkosan. Sklona sam da sve svemu suprotstavim da bi težim, dakle planinskim putem došla do tog toliko pominja­nog u mom svetu, ali i svetu knjige mora, mir­nog mora. More jeste moja metafora, možda najpreciznija, i za ljubav i za Boga i za Ljubav za Boga.

Kada pronađete svoje mirno more i da­lje je to tek početak, sledi najvažniji izbor da ili učite da plivate ili gradite barku. Veliku barku. Ima i još važnijeg dela, gde ćete putovati sa njom i po kojoj mapi.

Meni se čini da sam u ovoj knjizi našla mapu i more. Ponudila sam drugima da docrta­ju možda meni nepoznate predele, pa i svesti i savesti, obale do kojih su stigli, i ucrtaju možda i veće more u koje će se moje sliti.

Govorite i pišete prilično arhaičnim jezikom. Šta za vas on predstavlja i šta tačno čuvate u tim i takvim reči­ma? Da li su za vas one štit ili ogolja­vanje vašeg bića?

Odgovorila bih najradije – Meni ste rekli da ja postojim. Eto, mogu se igrati i jednim naslo­vom u nedogled. Ne verujem da sam usamljena u tome ili bar tako razmišljam o mnogim velikim piscima i stvaraocima, onim manjim ili potpuno meni nepoznatim ljudima – koliko je bilo teško naslov i naziv dati bilo kakvom poslu koji rade ili sabirnoj ili sabornoj rečinici koju zovemo naslov. Porasla sam u jednom živom, ali arhaičnom am­bijentu, najpre geografskom – moja Raška i deo Srbije koja drugim jezikom komunicira, razgova­rajuću sa istorijom i svetinjama kao da ih oduvek tu ima, ali i neprestano dodaje i gradi, zakucava, popravlja i slično. Kasnije, moje teološko opre­deljenje me je uvelo u ne samo svet slova kao simbola i simvola, već u ambijent istine za kojom sam tragala. Da bih razaznala obilje pojmova, li­terature, jezika koji se proučavaju na teološkom fakultetu, pamtila sam i po ličnim asocijacijama i po smislu. Zbir je – jezik kojim govorim, često i sama zbunjena zašto tako precizan izraz, redo­sled reči u rečenici nije drugom i drugima na isti način jasan. Moji najbliži kako porodični tako i saradnici, zastanu da shvate i razanaju da li pi­tam ili obaveštavam o nečemu. Ta perspektiva je nešto o čemu sam i u drugim razgovorima pomi­njala i naglašavala i ona jeste kod mene nekako uvek bila sa više od četiri ćoška, iz nekih uglova koji se ne čitaju preciznošću nego blizinom. Tako je bilo i sa slikama, fotografijama, rečima, reče­nicama – perspektive „ove zvanične” sam me­njala, ali ta moja bi bila nepogrešiva u stvarima, ljudima, događajima koje sam videla, primala i o njima rasuđivala.

Da li tom perspektivom možemo da objasnimo i deo knjige „meni su re­kli da vi postojite” koji se nalazi na posebnim stranicama i možda gde ih čitalac ne očekuje, a zovu se kao po­glavlje – „ni pogovor ni predgovor, već dogovor sa čitaocem”?

Odlična i precizna analiza. Kada sam sa­stavljala crtice nazvane pesmama u, opet, mom rečniku koji ste pominjali, slutila sam da će izaći na dobro. Crtice su i moje strelice ka onome koji vuče da se ne utopimo i ne potopimo. Knjiga je­ste dnevnik jednog leta, ali pokušavajući da dam naslove i sastavim celine ili poglavlja, opet mi se perspektiva otimala i shvatila sam da je najbolje ostaviti ih po redosledu po kome su i nastajale. Doslovno, predstavljaju stvarni dnevnik probu­đene stvarnosti. Mašta ne spava, putuje zajed­no sa stvarnošću. Sada je to udobnija vožnja za koju sam prestala da plaćam kazne za prekora­čenje brzine, one životne. Kako sam pisala, sve više sam se utvrđivala u nameri da otvorim svoju Školu osetljivosti koja podrazumeva poziv dru­gom, drugačijem nepoznatom i poznatom da za­jedno plivamo po svakodnevici. Razgovaramo, čitamo, mislimo i volimo.

Pominjete u knjizi svoju školu oset­ljivosti kao metaforu za talente i harizme, darove drugih i drugačijih koje i u knjizi nazivate najbližim, u posveti kao ljudima koji su vas moti­visali da dođete do njih i pustili vas da rastete dalje. Gde dalje želite da ode knjiga, vi, vaš život i stvaranje, na kakav put ispraćate knjigu i sebe?

Tek sam naučila da dočekujem sebe, a reči koje su se spakovale u knjigu i sada su knji­ga jesam uputila svima koje ističete pominjući Školu osetljivosti. Nada mi je da će prazne stra­nice između tekstova ljude motivisati da ispišu svoje crtice ili nacrtaju svoja mora, a neko slede­će izdanje i tiraž doživi takav preobražaj u jedno zajedničko delo, pa to delo motiviše sledeće i eto možda je to najprecizniji odgovor – takav saborni niz gde bih i sebe poslala na put i ispratila.

Izdvojila bih na ovom mestu recenzente knjige prof. dr Unu Popović, dr Mariju Jeftimijević Mihajlović i urednicu Kseniju Matović, kao i izda­vača Gordanu Radisavljević-Jocić (MediaSfera) i njihove reči koje opisuju delo kao nepretenci­ozno i svetlo, a da se čita kao lična ispovest i razgovor, i prema njihovim rečima ČITA SE KAO PRIJATELJSTVO. To je jedan put na koji ćemo krenuti i knjiga i ja.

Slovo, reč i sliku – navele su – samo kao instrumente kojima sam pokušala da ukrotim ne­uhvatljivu i bezobalnu imaginaciju, kao trojstvo koje se priklanja večnom snu o životu na moru. Sve zajedno opisujući kao potrebu da neslu­ćenom i nepojamnom pružim vidljivi oblik. Ova knjiga jeste nazvana zbirkom lirsko-esejističkih crtica koje predstavljaju čudesni amalgam mašte i mudrosti. To je drugi put na koji knjiga kreće i ostavlja me da o mudrosti još učim i dočekujem je.

A treći nagradni i put mora je odeljak ured­nice nazvan – Slatko od soli u kome se govori o mekom tkanju poetskih zapisa u kojima se kre­ćem sigurno kroz vreme i prostor.

Ostaje glavni put koji bi sva tri i mnogo sporednih ujedinio, a on jeste glavni put na koji sam krenula. Jeste istina, a tema broja „Sto pu­teva, a jedan cilj”, za mene jesu putevi, plovidbe, barke, mape važne, ali Cilj je jedino što se ne po­mera i što ne pravi distancu nego je prevazilazi ljubavlju za ovaj svet i tom ljubavlju i nas svetim i svetom čini.