ONA GRADI NOVI SVET

PIŠE: ANIMA MUNDI

Vanja Bokun Popović, istraživač, predavač i mentor. Učila je i predavala je na tri kontinenta, u više od deset zemalja sveta, radeći sa učiteljima iz oblasti akademskih nauka, filozofije, joge, šamanizma, spisateljstva, kvantne medicine, neuropsihologije, kvantne psihologije. Kandidat je za doktora psihologije u Americi, nosilac je Urban education mastera i poseduje fakutetsku diplomu iz obasti biznisa i menadžmenta. Ona je direktna, neposredna, izrazito duhovita i uvek spremna na saradnju. Odlučila je da gradi novi svet, spoznala ga je u sebi i krenula.

Naziv tvog književnog prvenca nosi naziv „Mi gradimo novi svet“ – odakle si krenula i dokle si stigla u tom svetu?

Krenula sam od sećanja na beskrajni nevidljivi svet u kojem sam uživala kao dete – ono što nazivamo dečjom maštom – koji je za mene bio tada stvaran. To sećanje je utoliko bilo živo, jer se oslanjalo na vrlo opipljive rezultate mojih konkretnih malih dečjih akcija. Na primer, kada sam poželela da vodim prvi dečji kanal na RTV Sarajevo, ja sam sela i napisala pismo urednici, a zatim sa punom verom da tu pripadam, zamolila svoje roditelje da ga pošalju. Nisam se osvrtala kada su se svi šalili na moj račun, iako su se producenti javili već sledeće sedmice. U odraslom dobu sam godine provela u raznim terapijama, pokušavajući da odgonetnem šta se desilo sa tom devojčicom. Moj autorski prvenac je kruna tog perioda lutanja kroz lavirinte, u kojem drugima, na ličnom primeru, ukazujem na prečice.

Novi Svet je tu. Na svom putu sam stigla do pozicije da sa apsolutnim uverenjem tvrdim da dolazi vreme kada će ljudi spoznati svoju pravu snagu, koja ne počiva na sirovoj moći i sili. Nisam jedina koja nosi ovu poruku. Mi se svakodnevno upoznajemo i prepoznajemo.

ispred RY new world Vanja Bokun Popovic photoKo su glavni junaci u tvojoj knjizi?

Ovo je prvenstveno knjiga eseja, kao i priloga od prijatelja, koji su moju priču sagledali iz drugog ugla, za dobrobit svih nas. Svaki esej opisuje konkretne situacije iz mog života, koje su zajedničke većini ljudi, naučna istraživanja, stučne savete, kao i praktične načine na koje sam ih ja prevazišla. Na prvi pogled, može se učiniti da sam ja glavni junak, ali je zapravo glavni junak osoba koja čita knjigu. To je zajednička avantura za one koji prihvate poziv.

Knjiga će ugledati svetlost dana i na engleskom jeziku. Kada možemo da očekujemo englesko izdanje?

Englesko izdanje je trenutno u pripremi i očekuje se da bude plasirano u sve svetske kataloge do proleća. Knjiga će biti dostupna preko Amazona celom svetu u štampanom i digitalnom izdanju i nešto je što me posebno raduje, jer će za razliku od balkanskog izdanja sadržati svedočanstva važnih ljudi koje sam srela na svom putu po inostranstvu. Možemo reći da će to biti englesko izdanje već postojeće knjige, ali kako je krenulo, ta knjiga se otrgla mojoj kontroli i živi svoj autorski život.

Koliko je bitno spoznati sebe, pa to saznanje prenositi i širiti dalje? I da li je put do svrhe i cilja krivudav i dug?
Ja često pričam o UTELOTVORENJU znanja, kao jedinom znanju koje mi zapravo možemo da prenosimo drugima. Godine sam provela kao profesor fizike, geografije i hemije u srednjoj školi u Južnom Bronksu, i znam vrlo jasno koliko je teško prodati informacije drugima koje nismo sami usvojili. Kada nam se ukaže životna spoznaja, ona prođe kroz sve ćelije našeg bića i postaje deo nas. Samo takvo Znanje mi možemo preneti na druge. Ako smo, uz sve to, sposobni da živimo veći deo dana u svojim prirodnim talentima, koji nam donose osećaj ekspanzije i životnu energiju, onda naprosto zračimo i širimo znanje kroz lični primer. Moj put je bio krivudav i dug, ali se nadam da je moja generacija na izlasku iz procesa, te da onima koji sad ulaze u transformaciju, možemo da ukažemo na kraći i mnogo lakši put ka samospoznajama.

Kada se osvrneš iza sebe, da li pogledaš u svoju porodicu i da li je tvoja ženska linija išla sličnim putam (majka, baka, prabaka) i da li je to sve jedno/isto? Da li neko vuče istinu iz mudrosti, a drugi iz iskustva?

Mislim da je neminovno da svi nosimo genetičko nasleđe svojih predaka. Tu mislim i na vidljive i nevidljive komponente nasleđa. Ovim pitanjem sam se dugo bavila i shvatila tek skoro da sam negde prećutno donela odluku da porodična karma prestaje sa mnom, te da želim da budem prekretnica u genetičkom nizu svoje ženske linije. Mislim da sam u tome već u velikoj meri uspela, no kada se setim postignuća svojih baka i prabaka, uvek se osmehnem i vidim kako su one nosile zrno Novog Sveta, svaka u svoje vreme, koje je tada bilo ispred istorije.

Od svih saznanja koja su upila i učila, ipak ti je najdraže ono koje dolazi iz prostora Kreatora.

Vrlo je interesantan razgovor koji sam imala sa jednom koleginicom koja ima jako razvijen unutrašnji vid. Tvrdila je da određene profesije ne poštuje previše, jer nose naučeno znanje – ono koje je kao suva informacija naučeno kao u školi. Dugo sam ostala u razmišljanju šta ja mislim o tome i reći ću vam da mi jeste najdraže znanje koje se pojavilo nenadano, talasom životne energije me preplavilo i promenilo tok mog života. No što dublje ulazim u ovu materiju, shvatam da možda ne bih došla do te spoznaje da nisam imala to školsko naučeno znanje. Stoga, sve je blagoslov. Ako ga shvatimo tako, ima li kategorizacije?

„Treba ići do kraja sveta i naći rosu u travi“ – Branko Miljković, ili treba sanjati i slediti svoje snove, treba težiti nemogućem i trčati do kraja sveta… Šta misliš o tome?

O tome zapravo pišem u knjizi i iz ličnog iskustva vam potvrđujem da može da bude kreativni paradoks. Sa jedne strane, koračanje do kraja sveta kako bismo pronašli rosu u travi nas može dovesti u situaciju da tamo stignemo premoreni, iscrpljeni i bez sposobnosti da se zadivimo rosi u travi. Sve zavisi od onog početnog impulsa koji nas vodi, no to su već finese manifestacijskih procesa. Romantično, slažem se sa porukom velikog pesnika, ali praktično mislim da tu ima još mnogo da se kaže. Kada spoznamo koja je naša unutrašnja poruka i dar čovečanstvu, nema više trčanja do kraja sveta – polažemo sebe na oltar kreacije, kako bi jedna učiteljica rekla, i ceo nam se otvori kroz nas.