OD LARVE DO LEPTIRA

Mirjana GlušacPIŠE: MIRJANA GLUŠAC
FOTO: IZ PRIVATNE ARHIVE
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM

Put sopstvene metamorfoze, promene un­utrašnjeg čoveka, najteži je zadatak stavljen pred svakoga od nas. To je pitanje koje nam u isto vreme nameće strah od nepredvidive bitke i radost nade pred oslobođenjem okova starog čoveka. Čini se često da naše lično nezadovljstvo, strahove ili prob­lem, prouzrokuju spoljašnji faktori, ljudi koji nas okružuju, kontekst u kome živimo, okolnosti koje su nam nametnute. Nije redak slučaj da se osećamo nemoćnim zbog toga i nesposobnim da se izvuče­mo iz problematične situacije, te padamo u stanje očajanja. Prvi korak ka shvatanju nužnosti promene našeg unutrašnjeg čoveka jeste prihvatanje odgovo­rnosti za sebe.

Isključivo smo sami odgovorni za sebe i za to u kom pravcu ćemo se graditi ili degradirati. Neko bi postavio pitanje: “ Šta to nije u redu sa mnom i zbog čega ja moram da se menjam, a ne drugi ljudi i okolnosti?” Da bismo bili sposobni da promenimo okolnosti koje nas pritiskaju i ljude koji nas okružuju, nužno je prvo da promenimo sebe. Menjanje sebe iznutra, ili u pravoslavnoj teološkoj terminologiji “preumljenje”, zahteva na prvom mestu sagledavan­je sebe u realnosti.

Potraga za ličnom srećom počinje menjan­jem sebe, a ne menjanjem okolnosti. Tek uvidom u ograničenja koja sami sebi, često nepotrebno, namećemo i oslobađanjem od tereta koji je često rezultat sopstvenih predrasuda, otvaramo sopst­vene vidike i neslućene mogućnosti u ovom životu, na ovoj planeti. Tada se perspektiva čini drugačijom i mnogo svetlijom. Međutim, za ličnu sreću je potreb­no delati. Čekajući gotova rešenja, čovek životari u sopstvenoj čauri koja vremenom postaje sve tvrđa, sve dok mu konačno ne postane udobno u svom nedelanju i dok mu ne umre svaki san. Naravno, za svaku umiruću želju ili neostvaren san, obično krivi­mo druge. Ono što svako od nas može da uradi jeste prihvatanje sebe u realnom svetlu, sagledavanje svojih ograničavajućih nedostataka, ali i talenata koje nam je dao Bog i koje smo dužni da umnožimo. Moramo biti spremni da se menjamo kako bismo se vremenom preobrazili u leptira koji je spreman da poleti. Menjanje sebe je mukotrpan posao sa mnogo uspona i padova. Ali bez tog truda, rezultata ne može ni biti. Lična sreća nije nešto što se neko­me daje, a nekome ne daje. Ona se nalazi u nama i naš zadatak je da je pronađemo, kreirajući je kroz sopstvene napore. U tom smislu, lična prome­na i preduzimanje konkretnih akcija kako bismo preobrazili svakodnevicu jeste nužnost i naša obaveza. Lepota života nam se otkriva ukoliko u svakoj situaciji vidimo novi izazov da se prila­gođavamo, menjamo i razvijamo. Jednom rečju, da se usavršavamo. Gospod Hristos nas u svojoj čuvenoj Besedi na gori poziva: “Budite savršeni kao sto je savršen Otac vaš na nebesima”. Lju­dima je nemoguće postići savršenstvo, ali samo htenje i želja za sopstvenim usavršavanjem čini nas mnogo zadovoljnijim i blagoslovenim ljudima. Upravo kroz tu inicijativu da poboljšamo prvo sebe, a potom i svet koji nas okružuje, mi dajemo vrednost svom postojanju. Tada stvari počinju da se odvijaju u našu korist, jer one su tu oko nas, u ovom prelepom svetu punom najrazličitijih mo­gućnosti. U tom smislu, život treba da nas raduje, napori da se ostvarimo kroz nebrojene moguć­nosti treba da nas čine srećnim. Ostaje nam da korigujemo sebe svakodnevno, da ovladavamo novim veštinama, primamo nova znanja kako bismo proširili sopstvene vidike.

Metamorfoza je sastavni deo svakog bića i pos­tojanja. Ona je imanentna svetu koji se i sam nalazi na putu neprestanog preobražaja. Ono što nas vodi i određuje naše unutrašnje biće, odrediće i čoveka u koga ćemo se peobraziti. Činjenica je da sve trpi promene, pa i mi. Da li ćemo se upodobljavati savršenom Bogu i ispuniti svakodnevicu zdravim trudom i radošću, ili ćemo se degradirati, zavisi isključivo od našeg opredel­jenja. Opredeljenjem za lažne idole ovoga sveta, mi opet sebe vežemo za prolaznost i tada je naša sreća i radost življenja privremena i u svojoj suštini neistinita, te svene kao cvet kome pro­đe vreme. Upodobljavanjem prolaznosti, lažnim bogovima ili idolima ovoga sveta, ličnostima koje su popularizovane bez čvrstih temelja znanja i vrednosti, mi se saobražavamo njima, te zajedno sa njima vremenom i bledimo. Ne bledimo samo mi, bledi i savršeni lik Božji u nama, jer smo po­zvani da se usavršavamo u meru rasta visine Hristove i to ovakvi kakvi jesmo. Zamka je u sta­vu da moramo da napustimo sebe i postanemo neko drugi, neko lažan, kopija nekoga ko nam se dopada. To je sunovrat naše ličnosti i stanje koje nas vodi u lično nezadovoljstvo i depresiju, pogo­tovo ukoliko nismo moćni da dosegnemo to što smo poželeli. Zašto izabrati okvire, ako možemo da rastemo neograničeno? Zašto birati zatvor umesto slobode? Konačno, zašto izabrati praz­ninu umesto ljubavi? Istinske, duboke, koja daje smisao našem življenju. Upravo ugrađujući svoju ljubav u trud oko sebe i bližnjih, a onda i u sve što nas okružuje, ostavljamo lični pečat, sopstveni trag u ovom postojanju, što je neprocenjivo i bez­vremeno. Pozvani smo da rastemo u svojoj jedin­stvenosti i neponovljivosti, baš takvi kakve nas je Bog stvorio, i po rečima Svetog Vladike Nikolaja, sve što tkamo da vezujemo koncima za Nebo. Ne preobražavati sebe u lažne idole današnjice, već se saobražavati savršenom Bogu. Tek tada možemo razviti najlepša krila leptira i leteti slo­bodno.