PIŠE: NAĐA HADŽISTEVIĆ
Koliko se puta dnevno stavljamo u stanje on i off?
Svaki put kada završimo neki zadatak preplavi nas osećaj sreće i ispunjenja i polako se stavimo u stanje off da bismo se odmorili i napunili baterije za dalje.
Ja ću sada ipak malo o off-u, što da ne?
Off.
U trenutku kada smo zatvorili gepek i seli u kola, pre nego što smo zalupili vrata, ja sam već bila u potpunom offu. Mentalnom. Zaboravila sam na telefon, obaveze, Beograd, svakodnevnicu.
Uživam u vožnji u razgledanju predela. I koliko god išli istim putem, ispunjava me osećaj sreće dok gledam krajolike i krećem se unapred. Radujem se svemu što ima veze sa putovanjem: druženju u kolima, slušanju muzike, dobro znanim pauzama.
Idemo ka Grčkoj, nema nekog uzbuđenja jer smo ga prošli bezbroj puta. Ipak, svaki put je poseban, uživam u svakom pristiglom brdašcu, krivini i kući pored puta.
Ovoga puta, sve je bilo na mojoj strani, mom potpunom opuštanju.
Deca se nisu svađala oko toga ko gde sedi u kolima, čija je pesma na redu, koju društvenu igru ćemo igrati i tako redom.
Auto-put je više podsećao na avionsku pistu nego na kolovoz. Nigde nikoga, tek po neki automobil u suprotnom pravcu.
Kao da su se i granice dogovorile same sa sobom, tako da smo bili prvi u redu.
Neverovatno! Čak smo u drugoj koloni sreli prijatelje iz Banja Luke, koje dugo nismo videli.
Ubrzo je usledila pauza i upoznavanje dece.
I deca imaju taj momenat off-a kada se nevoljno upoznaju jer im se roditelji znaju, pa hteli-ne hteli moraju da pričaju, a najradije bi ćutali. Tako da i oni u jednom trenutku budu off, pa tek sledi on.
I da se vratim na naše putovanje. Delovalo je kao čarolija. Možda je neko umešao prste i čarobnim štapićem dotako naš auto ili put ili samo nas. To je jedan od onih dana kada ti ide sve od ruke.
I smeštaj je bio bajkovit. Dočekala nas je mesečina i svetlucavo more.
Pomislila sam – ovo je nestvarno, posebno, nisam ni videla gde idemo, prepustila sam se suprugovom izboru.
Samo mi treba sunce, more i plaža, sve ostalo je nevažno, zajedno smo.
I tako je bilo. Bez radnji, bez sladoledžija, samo priroda.
I koliko god je odmor divan, verujem da se svi mi poželimo da se vratimo u svoje aktivno stanje posle par dana. Ja to nisam htela, već se desilo.
Bila sam u potpunosti na svom savršenom odmoru. Radila sam sve što me čini srećnom, čitala, odmarala, plivala, vežbala, družila se i pomalo počela svakodnevno da imam čas pilatesa. Žene su mi prišle i pitale da vežbaju sa mnom.
Prihvatila sam i kada su me pitale koliko košta čas nespremno sam shvatila da je to moj posao i da treba da ga naplatim. Jesam, posle male zadrške, jer sam na odmoru i pitam se kako sad.
I zašto sve ovo pričam? Želim da vam kažem komentar moje šesnaestogodišnje ćerke: – “Mama, jako sam srećna zbog tebe. Izabrala si posao koji voliš. To si ti. I žene to vide i hoće da vežbaju i budu sa tobom.“
Srce mi se ispunilo ljubavlju gledajući moju malu pametnicu, a osmeh mi je prekrio lice. Ljubav ka ćerki i ljubav ka sebi jer živim svoju svrhu!
Tako da sam na odmoru bila u off i on stanju zajedno. Da li je moguće?
