PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: DR IOANNA BATSIALOU
Kada se uđe u Ioanna Regen kliniku, izgleda kao da smo zakoračili u jedan hram. Vidimo grčko-srpsku zastavu i ugledamo Grkinju, doktorku koja je Grčku donela u Srbiju. Zašto je sve to tako, draga Ioanna?
Nisam sigurna ni sama zašto je sve tako. Verujem da je to Gospod otvorio. Ja nikada nisam imala ni želju ni nameru da ostanem u Srbiji. Naprotiv, oduvek sam volela Grčku i, kada sam kao student došla u Srbiju, moja jedina ideja bila je da završim studije, izgradim dobre odnose sa kolegama i vratim se kući. Da mi je tada neko rekao da ću ostati u Srbiji, verovatno bih ga doživela kao svog najvećeg neprijatelja. Za mene je Grčka magična zemlja u svakom smislu. Njen vazduh, zemlja, more, sunce… Plodna je, ima toliko ostrva, a Grci su jedan opušten narod. Mislim da ne postoji čovek u Grčkoj koji može da doživi neku veliku neprijatnost, a da ne pronađe način da je prevaziđe. Naravno, teške stvari mogu da se dogode bilo gde, ali Grci su, kao narod, za mene nešto posebno. To je fantastičan, pravoslavni i pobožni narod koji suštinski veruje u Boga. A kada kažem „suštinski“, mislim da postoji jedan duboko ukorenjen moralni kodeks koji čoveka vodi kroz život.
Zato sam uvek mislila da ću se jednog dana vratiti. Ali Gospod je imao drugačiji plan. Kao strani student dobila sam stipendiju Vlade Srbije u Beogradu. Ta stipendija mi je omogućila da završim master studije, specijalizaciju i doktorat. Sve vreme sam verovala da ću, kada završim školovanje, spakovati kofere i vratiti se kući, u Grčku. Međutim, tokom doktorata počela sam da radim. Imala sam sve više pacijenata, sve više ljudi koji su mi ukazivali poverenje, i tako su se moj život i Srbija polako povezali. Valjda nas je sudbina spojila.
Danas se, naravno, ne kajem što sam ostala. Srbija je od mene napravila velikog i poznatog doktora. Ovde sam postala i humanitarac, ktitor manastira, krstila sam mnogobrojnu decu i ostvarila život koji nikada nisam planirala.
Ali, bez obzira na sve što sam izgradila ovde — u mojim venama je Grčka.
Grci i Srbi često govore o bliskosti dva naroda. Da li si tu bliskost i povezanost osetila od prvoga dana?
Mi imamo duboku istorijsku povezanost. Oduvek smo imali veoma dobre odnose i nikada nismo međusobno ratovali. Pravoslavci su i Bugari, ali sa njima nemamo takvu vrstu odnosa. Pravoslavci su i Rumuni, ali ni sa njima ne postoji ta bliskost koju osećamo između Srba i Grka.
Srbi i Grci imaju nešto posebno. Možda je ta veza nastajala i kroz Hilandar, kroz Svetog Savu, Cara Dušana… To je jedna vekovna bliskost i povezanost koja se prenosila kroz generacije.
Srbi su u Grčkoj uvek dobrodošli.
Nedavno sam bila u Grčkoj i prisustvovala jednoj situaciji u taverni. Gosti su rekli da su iz Srbije, a vlasnik je odmah prišao i častio ih. To vam mnogo govori. Ta ljubav nije samo priča — ona se vidi u svakodnevnom životu.
Sa druge strane, i Grci su veoma dobrodošli u Srbiju. Grci vole Srbe, a Srbi vole Grke. Naravno, mnogi Srbi su kroz putovanja i letovanja imali priliku da upoznaju Grčku, njeno more, ostrva i kulturu i da sa sobom ponesu lepe uspomene.
Ta povezanost postoji i danas, ne samo među ljudima već i kroz poslovne i privredne veze. U Beogradu postoji Helensko-srpska privredna komora, koja okuplja grčke i srpske privrednike i doprinosi razvoju poslovne saradnje između dve zemlje.
Mediteranska kultura povezana je sa suncem, radošću i negovanjem sebe. Koliko je to i deo tvoje filozofije?
To je u potpunosti deo moje filozofije. Ako pogledamo Staru Grčku, videćemo da su Grci još tada mnogo pažnje posvećivali sebi — negovali su telo, koristili različita ulja, vežbali i vodili računa o svom izgledu i zdravlju. Znali su i koliko su važni odmor i boravak na suncu. Sunce nam daje energiju, utiče na raspoloženje i donosi više radosti.
Vodili su računa i o ishrani. Imali su sveže povrće i voće, maslinovo ulje i namirnice koje su bile deo prirodnog mediteranskog načina života. Koristili su i različite prirodne smole i biljke od kojih su pravili mirisna i eterična ulja, kao i preparate za negu i higijenu.
Ta filozofija brige o sebi — da negujemo telo, ali istovremeno učimo, razvijamo se i živimo u skladu sa sobom — bila je jedan od temelja moje ideje kada sam pokrenula estetsku medicinu.
Kako te je Srbija promenila kao ženu i kao profesionalca? Rekla si da je Srbija od tebe načinila doktora kakav si danas.
Kada živite u inostranstvu, daleko od svoje primarne porodice, sami morate da vodite računa o svemu. Morate da budete obazriviji, odgovorniji i da za svaku situaciju imate alternativu. Kada sam se porodila u Beogradu, nisam imala babu i dedu koji bi mogli da pričuvaju dete. Uvek su tu bile dadilje i pomoć sa strane. Takav život vas, hteli-ne hteli, dosta uozbilji. Postanete odgovorniji, ali možda izgubite i deo one spontanosti koju imate kada ste okruženi svojom porodicom. Sa druge strane, Srbija mi je dala ogromnu profesionalnu snagu. Kada idem na kongrese, sa ponosom i dostojanstvom predstavljam Srbiju. Ljudi su prepoznali ne samo moje znanje i profesionalnost već i moju ljubav prema ovoj zemlji.
Imam pacijente koji dolaze kod mene i po 25 godina i kojima nikada nije palo na pamet da promene doktora. Dolaze baka, ćerka, pa unuka. To je za mene najveća potvrda svega što sam radila i gradila svih ovih godina. Ja se vezujem za ljude. Vezujem se i za zemlju.
Naravno da mi nedostaje Grčka. To je moja domovina, moje poreklo, moj jezik, moje detinjstvo i nešto što nosim u sebi gde god da sam. Ali da li se ovde osećam dobro? Naravno da da.
Srbija je i moja zemlja. Samo je nostalgija jaka.
Znate li koliko Grci vole svoju zemlju? Ta ljubav se neguje od najranijeg detinjstva. To je svojevrsni sistem vrednosti koji vam se usađuje dok odrastate.
Kada ste mali, učestvujete u dečjim paradama, učite da poštujete zastavu i svoju istoriju. Ujutru u školi svi đaci izlaze napolje, a svakog dana jedan učenik predvodi molitvu „Oče naš“.
Od malih nogu učite da budete ponosni na svoje poreklo, svoju istoriju i svoju zemlju. I kada tako odrastate, teško je da ne zavolite svoju zemlju još više.
Ljubav prema domovini postaje deo vašeg identiteta.
Ta ljubav je toliko snažna da čak i Grci koji decenijama žive u Americi ili Australiji često žele da budu sahranjeni u Grčkoj. Ta povezanost sa domovinom ostaje duboka, bez obzira na to koliko dugo živite van nje.
Veza sa Grčkom počinje od najranijeg detinjstva i prati vas celog života. Ona nije samo pitanje mesta u kojem živite, već deo vašeg identiteta.
A Grčka je posebna i zbog svega što nosi u sebi. Imate toliko toga da vidite, toliko istorije, kulture i duhovnosti. To je sveta zemlja.
Srbi su veoma vezani za Svetog Nektarija. Poslednjih godina gotovo da nemam pacijenta koji nije bio na Egini i posetio manastir Svetog Nektarija. Kada vidite koliko ljudi iz Srbije odlazi tamo, koliko vere i emocije nose sa sobom, onda se i sami još više povežete sa tom zemljom. Kroz Svetog Nektarija, Grčka i Srbija kao da se još jednom susreću — kroz veru, ljubav i duhovnost.
Rekla si da Grci vole da daruju. A ono što ti praktikuješ jeste upravo „darivanje“ — i ti voliš da poklanjaš. Odakle ta potreba da daješ?
To opet sve počinje u porodici. Moja pokojna majka je umela da napravi dve-tri ogromne pite i da ih, za manje od sat vremena, sve podeli. Tako se to uči u kući — kroz primer, a ne kroz reči. Kada je moja majka preminula, gotovo svako ko je došao na sahranu rekao mi je da mu je ona nešto poklonila, pomogla ili dala. Tada sam još jednom shvatila koliko ono što dajemo drugima ostaje iza nas. Kada mi je umro brat, suočila sam se sa spoznajom koliko je ovaj život prolazan. Tada sam se nekako prizemljila i shvatila da je mnogo toga za šta se svakodnevno brinemo zapravo nevažno. Počela sam da razmišljam o njegovoj duši i da činim sve što mogu da pronađe mir. Počela sam da kupujem kandila, svešteničke odežde, da obnavljam ono što je bilo potrebno… I tako sam, kroz taj proces, shvatila nešto veoma važno. Jedino davanje ima taj viši, predivan smisao.
Kada dajete drugome, nešto ostaje. Ne samo onome kome ste dali, već i u vama. I možda je upravo to ono što na kraju zaista nosimo sa sobom.
Tako i ja darujem svoje pacijente iz puno ljubavi.
