ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА: АНЂЕЛА ГРОЗДАНИЋ
Из мора славља децембарских и јануарских требало би да изађе и обиље радости. Осим набрајања празника, трпеза, броја људи и догађаја, питам себе и вас, набрајамо ли и све са којима се (не) разумемо? Тему броја сам разумела као сагласје речи и душе. Ако речи не излазе из душе, остаје ли резервисан простор и за неке друге делове човека из којих могу изаћи речи? Разумела сам да је душа тај последњи критички апарат, пре изговорене речи. Или први.
Можда је време да набројимо у календару личном и све оне са којима се не разумемо, говоримо различитим не само формално, већ и душевно различитим језицима. Треба нагласити савременицима да осим високог мишљења о изузетним напрецима и интелигенцијама које се свакодневно усавршавају, па и језицима, да треба да имамо сећање и о претходним изузетницима и напрецима цивилизацијским који су истим заставама човекопроналазача махали и желели да свет направе кулама и градовима већим, бољим и напреднијим.
Прича из Библије о Вавилонској кули и помешаним језицима усред или на крају градње је и наша прича. Свакодневно и свевремено наша. Ова је и мало другачије наша, јер је и Божија прича о нама или наша о (не)постојању у Богу.
Сви видари и зидари, све тековине и творевине, сви стручни и савршени људи градише грађевину да досегне небеса. Искуство о коме говори текст је искуство неразумевања и помешаних језика или, како тема броја налаже, помешаних душевних стања. Душа има своја стања, али као насеобине, станиште читавог Човека. Неважно где бисте показали када вас питају где је тачно душа – језиком Бога – то је сваки Човек. Нема душе без живог Човека. Можда је превод са српског на српски потребан, или са сваког матерњег на Очински језик, па да се појасне основе боравка на овој планети Земљи.
Јануарски број, као и календарски почетак године, требао би да донесе високо-сензитивно-радосно-оптимистичне текстове, упуте, разлоге, начине размишљања и наде за боље сутра. Како да кажем, а да своју и вашу душу не укаљам, али није лоше имати ни боље данас или боље јуче. Све су то дневне, спаваће и друге собе исте душе – живог Човека.
Као што видимо, нема баш много простора за олако листање календара у нади да ће само ход по времену наћи сам од себе решење у својој пролазности. Видимо по неразумевању свеопштем – којим језиком данас душе говоре.
Да ли заиста разумемо да ће једном неко нас описивати по изгубљеним душама које су морале да заћуте јер ми нисмо могли да их слушамо, разумемо?
Можда је време речника наступило, да уместо телефона под мишком шетамо речнике, за почетак у својим двориштима, па и шире.
Нека он буде на нашем језику, изворно чистом и прецизном. Нијансе, нагласке и акценте ћемо очима дотеривати. Руке смо запрљали другим средствима комуникације.
Говор ће нас напустити ако духовно убијемо у човеку. Говор који није репродукција знања, већ наречје човека који ништа не мора да зна – али верује. Не постоји духовно ћутање. Оно и када се таквим чини, само је наша галама да га видимо и чујемо.
Тврдим, данас ће постати свако монах садашњице ко се загледа и слуша шта има други да му каже. Покуша да разуме. Преведе на свој језик, а одговори на језику који није до тада разумео. Други има право на свој језик. И не треба му право. Треба му само да је жив.
Да ли је то толико тешко да разумемо и покушамо да сачувамо сваког другог у животу? Учење Цркве је да је живот светиња. Колико то часова још треба и Цркви и свакој другој заједници, организацији да допре или саопшти или преведе све матерње језике на језик Очински и језик Оца?
Питала сам, кажу – онолико колико и људи има.
Па добро, истина, али хајде на пример од нас нешто да почне. Језик, на пример, да није ни бржи ни спорији од памети, већ да је духовно душевни. Ваљда бржи одговори не би ни могли бити до ових из душе.
Све где се разуму омогући да комуницира постаје себично и властодржно и силно, јер такав је разум – свесилни, али само у сили над другим, јер сваки разум себе штити.
Не пишем намерно здрав, јер оно што зовемо болесним у разуму – већ није разум него нешто друго.
Е, сада да поређамо, прво, друго, треће и читав низ стања и имања у човеку, опет ћемо стићи до само једне речи обратимо ли му се – „Душо…”. У преводу Човече, Живко, Адаме, Боже…
Шта ће то у његовом речнику значити, зависиће и од речника и од глади за животом – неки то зову страхом од смрти.
Али ето позорнице, а да не буде представа, ми постајемо публика и актери, завеса се диже, музику пустите сами, не глумите него листајте своје речнике или, још боље, упишите, опишите тог и таквог Човека вашим речима у своју свеску појмова или размените речнике, а опишите се не имовинским стањем, него душевним – од архитектуре му покажите где ви ћутите или причате о Богу, где сте засадили дрво, где сте пали први пут, где је гробље на које одлазите, где и шта једете, где воду узимате. Ништа о разуму не говорите.
Ако вас/нас убеде појединци да су то давно радили неки наши и да ничему не води, покажите им шта и где ове друге опције сада неразумевања воде.
А шта ако од нас почиње, на пример, не нова интелигенција, него стара Љубав према нама као Људима?
Од нас почиње.
