in

TI SI JOŠ DEČAK, A ON VOJNIK CELOG ŽIVOTA

PIŠE: DANIJELA MARKOVIĆ
FOTOGRAFIJA: ANĐELA GROZDANIĆ

Koliko puta tekst počinjem mislima o sukobima… Nekada sam razumela da ih najviše ima u meni. Sada razumem stvarnost drugačije – nešto je do rasta, nešto drugo do spuštanja duboko u sebe, a sve zajedno donosi novo čitanje real­nosti i stvarnosti. I dalje ne odustajem od sve­dočenja da je stvarnost nepredvidljivija od sva­ke mašte, a time i zanimljivija. Kada uzveličam vreme koje stvarnošću zovemo i pomislim da je najteže i najkomplikovanije do sada, uronim u istorije pojedinaca i zajednica i shvatim mnogo puta ponovljenu istinu koju nisam naučila, a to je da vreme i raznoliko uređenje ne mogu doneti nikakav spokoj i promenu za spokoj stvarnosti i pojedinaca u njoj.

„U vihoru, u vetrovima rata“… i još mnogo oluja kojima nazivaju u stvari surov obračun čoveka sa drugim čovekom, potrudila bih se da vetar oslobodim rata. Da ga spasim, da ostane i kao reč i kao simbol, sinonim za mir, spokoj, koje god brzine bio. Kako još nemam načina za to, svesna sam da ga često zloupotrebim kao naj­lakšu asocijaciju za bilo kakvu promenu – stra­na, situacija, događaja.

Vetar se ne može (s)vezati jeste refren jedne pesme. Obraćajući se vama, setila sam se da smo je pomenuli posle jednog uspešno završe­nog događaja, kao asocijaciju na rad, delo i lič­nost naučnice koja osmišljava smisao u svetu nauke. Jednom ću je dovesti i pred vaše oči, i znam da nećete moći da je se ne setite kad god vetar u stvarnost i dan uđe.

Tema ovog broja, pored vetra, jesu i godine. Ne samo da se vetru godine prebrojati ne mogu već sam ga oslobodila svake robije istorije, a i čo­vek je počeo po drugim kriterijumima, izgledima i okolnostima godine i periode da broji. Nekada po uspesima, nekada po pronalascima „pre in­terneta…“ i slično. Ne buntujem što svet ne deli više istoriju na pre i posle Hrista, razumem da je sve to za mnoge generacije jednostavno vreme pre novonastale inteligencije. Pravilan naziv, ko­liko sam razumela, za od pre još se traži. Traži se unapred i pomilovanje da bude milostivo pre­ma svima i od pre i od posle, koje ga je i stvorilo.

Gledala sam prilog na (još uvek) televizijskom kanalu, u kome se pominje konferencija zapo­četa izlaganjem koje je napisala nova mašinska inteligencija. Na kraju izlaganja i posle aplau­za, izlagač je saopštio ko je napisao izlaganje i koje informacije je zadao da bi dobio tekst koji u potpunosti izgleda kao da ga je napisala Prava inteligencija, odnosno čovek. U diskusi­ji na konferenciji koja se bavila novim vreme­nom i tehnološkom revolucijom, kao i njenim posledicama, zaključeno je da nisu mogli da naprave razliku u stilu i preciznosti izlaganja.

Na događaju nisam bila, izlaganje nisam čula, tekst nisam pročitala, ali verujem da bih uočila dramatičnu razliku. Nekako mi, u ovom trenut­ku obraćanja vama, pada na pamet biblijska priča o Davidu i Golijatu.

Biblijski događaj neću prepričavati na ovom mestu računajući da ste ga, kao i mnogi, mno­go puta upotrebili kao sinonim za borbu koja je neravnopravna, a spasonosna ne samo za puko i toliko veličano samopouzdanje o kome bruji svakodnevica, već i za Bogopouzdanje.

Zašto mi godine, vetar, rat, deca, nova inteli­gencija, mašine, intervencije vetrovima nazva­ne, idu zajedno uz biblijsku priču?

Zato što David pobeđuje!

David je dete koje pobeđuje, a vetar u leđa (praštaj, vetre, ali ovde Ti je mesto) za njega je Bogopouzdanje. Uzdanje u nešto što, nadam se, nova inteligencija ne može razviti.

Ako razvije sećanje, uzdanje u Boga, ja se uz­dam u to da može postati Čovek, ili ćemo to biti mi koji smo kao mašine mleli istoriju uzda­jući se u svoje moći i u to da će baš naša jedra vetar usmeriti na prave obale na koje će naše zastave opet drugi vetar postavljati, i tako une­dogled.

Smešni smo već sada bilo kakvoj inteligenciji, koje god podatke uneli u nju. Smešni smo i obalama i morima koji ostaju vlasništvo Tvor­ca – kojim god ih imenom mi omeđili i nazvali, oni ostaju TVOREVINA.

Nova inteligencija (tj. mi sami sebi kroz nju) svakodnevno nam vrti nove priče biblijskih razmera i neravnopravne borbe, i mi ih inteli­gentno gledamo, ali samo kao rijaliti program uživo, i čini mi se, navikavamo se da je to mnoooogo daleko od nas, jer to je u mašina­ma, a mi smo u sofama. I ugasiće se mašine, a mi ćemo lagano izbalansirani u svoja samo­pouzdanja usnuti, i ujutru ponovo pokrenuti mašine i dozirati (samo) koliko je dovoljno da nas iz balansa ne izbaci rijaliti rat, ne primeću­jući da strada mali (veliki) David, ali ovog puta sa mnogo Golijata protiv sebe. Pa i sa nama protiv njega, jer smo samo pratioci stvarnosti koju biramo prema pouzdanjima koja sumnjivo stičemo, i više mi liče na okamenjena zdanja nego na Bogopouzdanja.

U vremenima smo u kojima i zdanja imaju više pouzdanja u Boga, pa se valjda zbog toga uz­dižu u nebesa, iako sve smešnija i potresnija u svom neskladu – jer ne možeš u visinu bez temelja, koji je ljubav prema svakom čoveku.

Ako je imaš, ne treba ti visina, ni mašina i nova inteligencija, kao ni zastava, ni obala. Mnogo ljubavi – zajednica je koja već ovde i sada ide u visinu i širinu i preko svake granice preliva, a opet svoja i autentična biva.

Kako?

Teško, a lako kao David. Golijata pamtimo, a Davida slavimo. Svaki čovek je David.

ŠTA MISLITE?

132 Poena
Upvote Downvote

KVANTNOM MEDICINOM DO ZDRAVLJA

MERAČ PLIME I OSEKE