NEMIR & SVE-MIR

PIŠE: MARIJA GRUJIĆ BEPA
PHOTO: DRAGANA SELAKOVIC DRUU

www.marijagrujicbepa.com
fb: herojinovogdoba
ig: @marijagrujicbepa

Često se setim priče o konkursu za najlepšu sli­ku mira. Koji je u nekim davnim danima objavio jedan kralj. I naravno da su stigle bezbrojne slike mira. Jezera. Parka. Svitanja. Zalaska. Pučine. Neba. Sve mir do mira. I mir nad mirom. A pobe­dila je ona na kojoj je naslikana oluja. I u njenom središtu – mir.

Mojim studentima pričam da je lako biti medita­tivan na Tibetu. Dovoljno je već i biti pored nekog Lame. Ili neke lame. Pa biti u miru. Za mene je pravo umeće biti meditativan na frankfurtskom aerodromu. Imati svoj mir u nemiru. I biti to pris­ustvo mira. To mirno središte oluje.

Naravno da se naš mir stvara u miru. Na nekom našem ličnom Tibetu. Ipak… to je tek početak. Jer… predstoji nam da taj mir pronesemo svetom. Da ga kompletiramo. I sa svetom podelimo. Za mene pravi mir počinje tek kada krenemo u Svet. Svojim putem. Da živimo i delimo sebe. U mom doživljaju sveta, mir i nemir su dve strane jedne medalje. Oni su prosto par. Kao dan i noć. Kao svetlo i tama. Kao jin i jang. Tibet i Frankfurt… to su srca dva.

Često na ovu temu razgovaram sa mojim stu­dentima. Pratim neke kako se bore sa svojim ne­mirima. Kako ih ne prihvataju. Kako insistiraju na slici idiličnog i neuznemirenog mira. Na samo Ti­bet. Ništa Frankfurt na Majni. Kako vode ratove. I prave nemire. Samo da naprave mir. Podsete me na političare. Koji vode rat. Da bi napravili mir. Podsete me i na vazdušnu kampanju Milosrdni anđeo. Ako znate na šta mislim.

Volim da ih podsetim na dinamiku života. Na protočnost. Nije Život zamrznuti kadar. Nije Život samo tišina na Tibetu. Mnogo je veći. I bogatiji. I mnogo je više ritmova. I važno je to da prihvati­mo. I da navigamo život u svim njegovim ritmo­vima.

U toku… mi osluškujemo i otkrivamo sebe. U stakatu se definišemo. Postavljamo granice. Rešeno. Fokusirano. Posvećeno. Kako ne bismo ostali fiksni i kruti u tom što smo otkrili i defini­sali…. potreban nam je haos. Nemir. On nam po­maže da otpustimo. Dopustimo. Sklonimo ogrez­losti. Fiksnosti. I krute pozicije. Pomaže nam da se rastočimo. I proširimo. Nakon što smo pus­tili… slobodni smo da izrazimo novo. Suptilno. Lirsko. Lako. Kreativno. I razigrano. I tek onda… sa svom ovom lakoćom i slobodom… dolazi nam ritam mira.

Mir nije odsustvo energije. Mir nije letargija. Na­protiv. Mir je puno prisustvo energije. U kojem se povezujemo i sa sobom. I sa poljem izvan nas. U kojem sa našeg Tibeta obuhvatamo ceo Svet. Pa i frankfurtski aerodrom. I sve njegove uzburka­nosti. I oluje.

I to je polazna tačka herojskog putovanja. Počinjemo centriranim mirom. Tibetom. Sa ko­jeg krećemo dalje. U istraživanje. U kojem otkri­vamo sebe. I osluškujemo svoj najdublji Poziv. Da bismo prešli prag, potrebna nam je snaga. I rešenost. Posvećenost. Jer ćemo se na putovan­ju heroja sresti sa mnogim neočekivanim silama. A za ove susrete potrebno je da se pustimo ritmu haosa. Da se rastočimo. I transformišemo svo­je senovite energije u darove. Za naš puni izraz potreban nam je lirski kvalitet. Kako bismo se povezali sa svom svojom kompleksnošću. I kako bismo kompletirali putovanje. Da bi usledio mir. I povezivanje sa onim izvan nas. D bismo se vratili kući. I na miru spremili za sledeće herojsko pu­tovanje.

I što nas veća frka čeka na frankfurtskom aero­dromu… više nam vremena treba na Tibetu. I što više treba da se damo… to više treba da se stvo­rimo. Da bismo se slobodno kretali ritmovima života. I kako ne bismo vodili vazdušne kampan­je Milosrdni anđeo. I tako čuvali svoj mir. I kako bismo bili slobodni da iz našeg mira izađemo. Jer… život je mnogo veći od mira na Tibetu. Jer… nemir i sve-mir… to su srca dva.

A u svim tim ne-mirima…. najveći mir… onaj izvan svakog razumevanja… daje mi upravo osećaj da sam na svom putu. Čak i kada je na njemu oluja. Što i vama želim.