PIŠE: TANJA STUPAR
Ljubav na prvi pogled. Taj trenutak kad vidiš nekog i osetiš neopisivu radost. Kad osetiš da ti gore obrazi. Kad zatreperiš celim bićem na samu pomisao. Kada zatvoriš oči i vidiš lik.
Ona je njega zavolela u trenu, znala je da je to njen čovek, njena druga polovina. Polovina njene duše. A ona je bila mlada, premlada i neiskusna. Nije znala da kaže. Nije znala da pokaže šta oseća.
Bežala je. Bežala jer je mislila da nije neko koga bi on želeo. Oko njega su bile neke druge atraktivnije, privlačnije, nežnije, a ona nije bila takva. Mislila je da nije.
I bežala je. Bežala jer nije želela da iko vidi kako se oseća. Bežala je od njega. Bežala je od sebe, od svoje istinske sreće.
Nijedan muškarac nije bio kao On. Ni sa jednim nije osetila to što oseća kada je sa njim. Nijedan nije bio dovoljno dobar, dovoljno lep, dovoljno njen, postojao je samo On.
Samo On.
Verovala je u bajke, u ljubav do kraja života, princa na belom konju i nije htela ni želela manje. Nije razumela da u realnom svetu ljubav nema takvo značenje kao što ima za nju. Ona je želela bajku, ona je želela da se oseća sigurno, zaštićeno, voljeno.
Želela je svog princa na belom konju.
On je ostao njen nedosanjani san. Njen čovek. Neispričana priča. Njena bajka.
Voliš jednom u životu, jednom tako iskreno. Nema reprize. I imaš samo sada, samo sadašnji trenutak da iskoristiš priliku da budeš hrabar jer posle ostaje samo žal za svim propuštenim i neispričanim pričama i večno pitanje šta bi bilo kad bi bilo.
