PIŠE: GALA ČAKI
FOTOGRAFIJE: WOLFGANG DRHTSCHIMD
I bi poslat. Meni. Nomad. Sličan meni. Isti. Da bežimo zajedno. Na put spoznaje najudbljih lica koja izviru iz naših dubina. Da li smo sve to mi? Sva ta lica koja izviru iz mesta koja udišemo?
Ne čekajmo do sutra! Rizikujmo! Ne možemo ništa izgubiti!
Na putu, ponovo, ali ovog puta bez plana. Jedan Hajdeger bi nam pozavideo na nepostavljenosti stvarnosti.
Krenuli smo putem srca srednjovekovne Srbije, koja je vekovima čuvala manastire Studenicu, Žiču, Sopoćane i Đurđeve Stupove. Dolinom kraljeva i dan-danas isijava svetinja srpskog naroda. Huk reke Ibar ubrzo nas je usmerio na jedan vrh, najviši, onaj nedostižan mnogima. Ovenčan krunom od kamena. Tvrđava Maglič. Iako je put bio onemogućen zbog rekonstrukcije, snašli smo se i putem savremene ptice – drona dosegli u njegove odaje. Kakva impozantnost! Čovečijih ruku delo! Tvrđava je istkana od kamena do najsavršenije jednostavnosti. Čista umetnost. I reče nam da je posetimo ponovo, u proleće, kada dolinom Ibra cveta jedan novi svet, svet jorgovana. Priča se da ih je zasadio kralj Uroš I svojoj kraljici Jeleni Anžujskoj. Ljubav je svuda oko nas. Otvorimo se! Za lepo, za ljubav.
Zamišljajući lepotu plavog jorgovana, krenuli smo putem Studenice i njenog vizantijskog plavetnila. Nebo u Studenici obiluje zlatnim zvezdama, koje su obasjale čitavo nebo onog dana kada je razapet Božji sin. Najbolji umetnici su je oslikali još krajem XII veka. Studenica isijava onom svetlošću koja nas čeka kao spasenje nakon samospoznaje unutar Platonove pećine. Interesantno je da nijedna srpska zadužbina nema ovoliko otvora kroz koje ponire svetlost. Svetlost je obasjala i moje biće. U tom trenu, onostranom, shvatih da je on ta svetlost. I naježih se.
Svetlost nas je povela putem vode. Voda je tako moćan element svakog života, a tako ga poimamo olako. Razmišljala sam kako niko nikada do sada nije naslikao vodu. Da li ono što je najmoćnije može uopšte biti predstavljeno simbolima ovog sveta? Naša zemlja obiluje predivnim rekama koje se u nekim predelima pretaču u impozantne vodopade. Jedan od njih je svakako Veliki buk ili Lisine koji se nalazi u istočnoj Srbiji, na padinama Beljanice. Smešten je oko 380 metara nadmorske visine u blizini Resavske pećine. Za one koji nisu nikada osetili moć vode, dolazak ovde je obavezan!
Videvši lepote istočne Srbije, krenuli smo put zapada. Ovčar sa leve, a zupčasti Kablar s desne strane, otkrili su nam najveću od svih srpskih voda, reku Moravu. U samoj klisuri nastanjeno je čak 104 vrsta ptica koje žive nekim svojim svetom, duboko u šumi stogodišnjih stabala. Pored lepote prirode ova klisura je prozvana srpskom Svetom gorom zbog deset manastira i dva svetilišta, koji su sagrađeni ovde.
Kada je sredinom pedesetih godina prošlog veka na Uvcu napravljena najveća zemljana brana u Evropi, visine 83 metara, reka je formirala jedno od najlepših jezera u Srbiji. Zlatarsko jezero se prostire čak na sedam kvadratnih kilometara. No, mene je zaintrigiralo drugo jezero, Uvačko, koje je poznato kao jedno od poslednjih staništa beloglavih supova u Evropi. Susret sa ovim pticama je mitološki.
Posmatrajući slobodu kretanja ovih supova, poželili smo da se ponovo vinemo u visine. Krenuli smo putem jednog od najlepših vidikovaca u Srbiji. Sa Banjske stene na Tari, koja se nalazi na 1065 metara nadmorske visine, spoznali smo nezaboravan pogled na akumulaciju Perućac jezera, kanjon reke Drine i područje Osata u Bosni. U šumama Tare živi jedan drugi svet, svet mrkog medveda, divokoza, orlova, sokolova. Divlji svet koji budi maštu. Ničeov Zaratustra bi nam pozavideo.
Oboje ne pripadamo ravnicama. Planine, krš Crne Gore bude drugu energiju, energiju koja je neophodna kao snaga, snaga da se izdrži u ovoj postavljenoj realnosti. Probivši se kroz planine, dospeli smo do mora. Velikog plavetnila. Zagrljeni nad pogledom sa Svetog Stefana, počeli smo da krojimo put u dvoje.
