PUTOVANJA, VRAĆAM VAM SE! (SPORO, ALI ŽELJNO)

PIŠE: JOVANKA KOZLOVAČKI DAMJANOV
(na Instagramu @intropiaa)

“Lagano umire onaj ko ne putuje, onaj ko ne čita, onaj ko ne sluša muziku, onaj ko ne nalazi zadovoljstvo u sebi…”

Pablo Neruda

Pandemija korona virusa nas je sve usporila, zauzdala, zaustavila, jedne od drugih i od daljina odvojila. Ali mi koji volimo da putujemo, od putovanja nismo odustali, samo smo čekali pogodan, dovoljno bezbedan trenutak da im se vratimo. U međuvremenu, dok smo većinu vremena provodili u ograničenim prostorima naših domova, pogleda prikovanih za izveštaje o dnevnim bilansima obolelih, dušu smo grejali sanjajući neke druge predele, čitali o dalekim destinacijama u knjigama, gledali filmove, pratili smele travel blogere koji su se i u uslovima pandemije odvažili (ili nisu molgli da odole) da putuju i to veoma daleko, na druge kontinente… Priznajem, nisam od tih hrabrih putnika.

Kako sam prošlog leta nakon putovanja do obližnje Fruške gore bila zaražena i završila u bolnici, a posle toga se mesecima oporovljala od post-kovid posledica, dugo mi je trebalo da se osmelim i sa suprugom krenem na prvo pravo putovanje. Narodne izreke su neumoljivo precizne, one akumuliraju svoju mudrost na dugo sticanom kolektivnom iskustvu, pa je tako tačno da „koga zmija ujede, taj se i guštara plaši“. Birajući ovog maja između putovanja u inostranstvo (na neku dostupnu morsku obalu) i banje u Srbiji, bez dileme sam izabrala ovo drugo. U regularnim okolnostima to se ne bi desilo, putnik u meni bi žudeo daljine i uvek more pretpostavio svemu drugom. No, u tom slučaju ne bih otkrila magiju kraljice domaćeg turizma – Vrnjačku Banju.

Šta to ima Vrnjačka Banja? Prva je banja u Srbiji koja je dobila urbanistički plan (1906) i to se primećuje na skoro svakom koraku, da u njoj nije gradio kako je ko stigao, pa i dan-danas odiše harmonijom i nekim dobrim redom.

Banja ima brojne izvore lekovite vode, 32 mosta preko Vrnjačke i Lipovačke reke. Najnoviji most iz 2018. podignut je povodom 150 godina organizovanog turizma i lečenja u Banji, a u čast najboljeg srpskog filma 20. veka nosi naziv „Ko to tamo peva“. Banjski Most ljubavi je 2014. godine „Njujork tajms“ svrstao u 20 najpoznatijih svetskih mostova podignutih u slavu ljubavi.

U Banji se od 1977. održava Festival filmskih scenarija. U Narodnoj biblioteci „Dr Dušan Radić“ možete da pogledate impresivnu kolekciju scenarija svih filmova prikazanih na festivalu. U neposrednoj blizini je amfiteatar gde se održava Festival, koji danas nosi ime slavnog glumca Danila Bate Stojkovića.

Ponos Banje su i brojne građanske vile čuvene po svojoj lepoti, među kojima se ističu vila „Belimarković“ (sada „Zamak kulture“), vila „Katarina“, „Savka“, „Gorica“, „Turkulović“, „Trajković“… U Vrnjačkoj Banji boravile su krunisane glave, poznati glumci, književnici, naučnici, slikari, a zna se i da ju je posetio i ruski pisac Maksim Gorki. U jednom prospektu iz 1911. piše: „Najprijatnije je provesti vreme u šetnji po čistom vazduhu. Ali dosadno je šetati jednim istim putem. U Vrnjcima bar nije teško svakog dana menjati pravac i cilj šetnje.“ Kako 1911, tako i 2021. godine…

U Banji ćete videti i brojne skulpture poznatih vajara izrađene u lokalnom mermeru, a tu su i spomenici značajnim ličnostima koje su ili živele u Banji ili je rado posećivale. Jedan od novijih spomenika je onaj Draganu Gagi Nikolića koji je ovde bio rado viđen gost.

A tek parkovi! Mislim da neću preterati ako centralni banjski park uporedim sa Central parkom u Njujorku. U Banji se skoro sve odvija u i oko parka. Prostran, pun zelenila, uređen i negovan sa znanjem i pažnjom, a meštani i njihovi gosti ga čuvaju sa poštovanjem, pa su tako sve klupe očuvane, a smeće se odlaže tamo gde mu je i mesto. U produžetku ovog parka od 2011. godine je i Japanski vrt. Muzika iz bašti restorana ne trešti kao što smo u ovim krajevima navikli, pa sve odiše skladom, a meštani su topli, gostoljubivi.

Ja bih rado ponovila pohod po zen u Vrnjačkoj Banji.

A ovo su neke od knjiga za preživljavanje korone i putovanja bez ikakvog prevoznog sredstva:

-“Zamalek” Dejana Tiaga Stankovića
-“Prvi utisci o Grčkoj” Henrija Milera
-“Putovanje kroz Portugaliju” Žozea Saramaga
-“Put za Damask” Ivane Stefanović

Filmovi/serije:

– serijal “Trip” reditelja Majkla Vinterbotoma koji nas sa glumcima, vrsnim komičarima Robom Brajdonom i Stivom Kuganom, vodi u izazovne kulinarsko-turističke avanture po Italiji, Španiji i Grčkoj;
– serijal omnibusa “Gradovi ljubavi” sa filmovima koji su kao neka ljubavna pisma Njujorku, Parizu, Riju, Berlinu i Tbilisiju poslali poznati svetski reditelji i glumci;
– “Potraga za Italijom” se emituje na CNN-u i u njoj nas Stenli Tuči, proslavljeni američki glumac italijanskog porekla, vodi u otkrivanje sopstvenih korena, ali i kulinarskih i drugih inih lepota Italije.

U nedostatku neophodne doze Italije u mom životu pogledala sam, po ko zna koji put, film “La grande bellezza” Paola Sorentina i Večni grad se očas stvorio preda mnom! Sorentino počinje film rečima kojima Selin počinje svoj roman “Putovanje na kraj noći”: „Putovati, korisna je stvar, to golica maštu. Sve ostalo je samo razočaranje i zamor. Naše je putovanje potpuno izmišljeno. U tome i jeste njegova snaga. Od života do smrti. Ljudi, životinje, gradovi i stvari, sve je izmišljeno. Ovo je roman, samo izmišljena priča. Litre tako kaže, a on nikad ne greši. A onda svako može da učini to isto. Dovoljno je da zatvori oči. To je s one strane života.“

A mogu i otvorenih očiju da se sanjaju putovanja!

Jedan od načina na koji sam putovala su bila putovanja drugih travel blogera, koji su svoja iskustva nesebično delili sa svima nama na društvenim mrežama. Pomenuću tek neke od njih:

– Jovanu Kvržić, travel blogerku iz Subotice, koju na Instagramu možete da pratite tokom pandemije u njenim avanturama širom sveta, od Pakistana, po kojem je dva meseca sama putovala uzduž i popreko, pa do Zanzibara, Meksika, Maldiva, Turske, Egipta…
– Vanu iz Zagreba (na Instagramu @vannabojovic), koja je putovala tamo gde i u redovnim okolnostima putuju samo hrabri – u Avganistan, Senegal, Pakistan…
– sa mladom Poljakinjom Martom (na Instagramu @whatforbreakfast), virtuelno sam vikendom išla u live obilaske Lisabona u kojem već izvesno vreme živi. Na momente mi se činilo da se i ja krećem po vijugavim ulicama Alfame ili boemske četvrti Bairo Alto…

Uz sve mane društvenih mreža, tih kradljivica našeg vremena, ovo je jedna od njihovih dobrih strana.

U međuvremenu, obazrivo i (ne)strpljivo čekam kako će situacija sa kovidom da se razvija, pa ako sve bude kako treba u septembru via Turska! Želim i svima vama putnicima u duši srećan put kud god da vas srce vodi!