AKO IDEŠ U PRAVCU U KOM TVOJ STRAH RASTE, NA PRAVOM SI PUTU

PIŠE: TAMARA BOGUNOVIĆ

Bila je sreda, sunčana septembarska sreda na tihoj obali Jadrana. Jutra su počela polako da budu sve hladnija, baš kao i predvečerja nakon što bi sunce zašlo iza mora, ali zemlja je i dalje bila usijana i žedna, mogla sam to osetiti pod svojim tabanima dok sam ležerno, a najčešće u osami istraživala obalu.

Na sebi sam, kao i svaki stari mornar, imala šljampavu modroplavu lanenu majicu na bele pruge, od sunca izbledeli teksas šorts koji je sa mnom krstario mnogim obalama, čak i onim prekookeanskim, a na nogama platnene espadrile u boji peska koje su prešle nebrojano koraka i svaki put me dovele baš tamo gde je moja savest htela. Oko vrata mi je visio zlatni lančić koji sam dobila po rođenju, minijaturni privezak koji čuva sećanja i burma pokojne bake da me podseti da ljubav o kakvoj maštam zaista postoji.

Raščupane, prirodno plave kose i maslinastih očiju podsećala sam na strankinju, a ipak sam se osećala i više nego da sam njihova, da tu pripadam. Imala sam osećaj kao da sam u nekom drugom životu, ako takva iluzija uopšte postoji, živela na primorju, preplivavala uvale, krotila modre talase, harpunom lovila ribu, bacala mreže, imala svoj mali čamac i nepogrešivo predosećala kada dolazi plima, a kada oseka, ali nisam – tako barem kažu koreni.

Tog dana, odlučila sam da krenem lagano uz obalu, pa kud me put odvede. Iako sam bila sama, začudo nisam se bojala, što me je prilično zabrinjavalo jer se uvek setim mudrih reči našeg cenjenog Milorada Pavića koji je govorio: “Ako ideš u pravcu u kojem tvoj strah raste, na pravom si putu.” Nisam mogla a da se ne zapitam jesam li na krivom putu, a opet vrzmalo mi se po glavi kako možemo uopšte znati da li smo na pravom putu dok ne stignemo do cilja i ne saglademo da li nam je srce mirno ili kao more nemirno. Rešena da ću o tome promisliti nešto kasnije, krenula sam nalevo, jer srce, sasvim prirodno, stremi na tu stranu. Osmatrala sam, u tišini, sve šta me okružuje i bez ikakvih očekivanja pustila da se priča sama desi…

Jedan sredovečni bračni par na iznajmljenim biciklima prošao je pored mene, uspela sam u mimohodu da čujem delić njihovog razgovora dok je jugo nosio glasove. Dogovorili su se da istraže svaki kutak, makar to značilo i da se voze uzduž i popreko. Par koraka dalje, jedan dečak peca sam, nema više od sedam godina rekla bih po njegovoj fizionomiji, ali vešto barata ribolovačkim priborom kao da mu je šesnaest. Dvoje sede za stolom obližnje konobe na samoj obali i prstima jedu mušlje i ispijaju roze, ali ćute, ne izgovaraju ništa, čak ni da li je hrana ukusna. Nastavljam dalje i srećem muškarca koji kosi travu, preko puta njega drugi zaliva baštu koju je tog dana poprilično sunce oprljilo, pozdravljaju me obojica, otpozdravljam i srdačnim osmehom dajem im do znanja da cenim i poštujem svaki rad, a naročito onaj koji uposli ruke i čini dobro za prirodu. Utom prolazi još jedan par, šetaju holandskog ovčara, ona nosi belu lanenu haljinu, a on ponosito bradu i slamnati šešir, dok se u pozadini čuje konobar kako pozdravlja, rekla bih, turistkinju koja leži na plaži, deluje kao da se znaju već neko vreme i da su razmenili mnogo više reči od pukog pozdrava. Pedalj dalje, ušuškani kubanski bar počinje sa radom, po vedrini i energiji svih u njemu može se naslutiti dobar tango. Jedna majka iza grma lijandera svom detetu presvlači mokri kupaći kostim, dok sunce polako pozdravlja pučinu. Sve zajedno podsetilo me je da mnogi životi tiho prolaze mimo nas i pomislila sam da je prava grehota što mnoge i ne primećujemo. Zastala sam na trenutak, približila se samoj ivici doka, blago raširila ruke kao krila i pustila da me jugo miluje dok su talasi jurili stene ispod mene. Oh, koliko samo volim vetar i vodu, prirodne sile koje pokreću sve, volim ih iako ih se katkad pomalo bojim. Dakle, na pravom sam putu, tako sam i mislila.

Nastavljam dalje i prolazim pored predivne oronule kamene kuće sa tremom, u dvorištu je stajala bela ruža kao da obećava novi život baš na tom mestu. Na bočnom zidu kuće ispisan je grafit, ne razaznajem simbole, ali uveliko zamišljam kako bih je obnovila, sve bi bilo u hrastovini i kamenu, sa pokojim bakarnim detaljem, lanenim ćilimima u boji slonove kosti, velikim drvenim gredama, kamenim ćupovima, a zasadila bih lavandu i drva masline. Pogled iz nje je nestvaran, levo se vide obrisi još nekog primorskog grada, a desno gusta borova šuma, dok se između gasi dan. Zamišljam kako baš tu, na tremu, sedim s njim u beloj svilenoj haljini do kolena, stopala grejem u njegovim rukama, oko nas s osmehom trči troje mališana sa kovrdžama i najmanje dva psa, dok iz kuhinje dopire miris pečenih badema i kore limuna. Nisam želela više da se zadržavam u tom izmaštanom trenutku, jer svaka sekunda više pretila je da želju pretvori u opsenu, a ne stvarnost kako sam priželjkivala.

Na ponti gde sam nekada davno htela da podignem šator, sedeli su dvoje, izdaleka se moglo vidite da su stranci, ni oni nisu razmenjivali reči, samo poglede – makar nešto – pomislih u sebi. I dok sam se pokušavala narugati tuđim sudbinama, a ne slabostima kako sam u tom trenu mislila, ispred očiju poprečila se jedrilica kao opomena da gledam svoja posla, jer samo more zna koliko je volim. Mala je, nije pompezna, baš onakva kakvu je zamišljam na svojoj bovi. U pozadini, čuju se crkvena zvona, katolička, ne raspoznajem ih po zvuku već vremenu u koje zvone, ipak ih je lepo čuti, jer vera narod sabira. Kada su zvona utihnula, čuo se najlepši crvrkut ptica, poput Šopenove ‘Devete’. Ja sam koračala i posmatrala decu koja ovde odrastaju i promišljala da je zasigurno ova sredina plodonosna za sticanje zdravih vrednosti kao što su ljubav, bezuslovno deljenje, samostalnost, oslobođenost od normi kakve diktira veliki grad…

Mesec se probijao kroz borove iglice obasjavajući lica dvoje mladih ljudi koji su sedeli pokraj obale i slušali Balaševića. Oduvek mi je bilo famozno kako je jedan panonski mornar mornario i svim drugim morima, imala sam utisak čak i da su ga u drugim krajevima više voleli i cenili nego njegovi rođeni. Svakako, ovaj prizor me je baš dirnuo, uvek se obradujem kada vidim da romantika nije ostala u prošlom veku. I dok je dan odmicao i ja sam laganim koracima stigla do Starog grada. Provlačila sam se uskim ulicama, koračala za tragom lagane muzike koja je dopirala sa svakog omanjeg trga. Zastala sam kod sladoledžinice i naručila tri kugle. Pored mene je zastao i mladi siromah koji je prosio za jednu. Iako sam isprva okrenula glavu na drugu stranu, bojeći se da gledam životu u oči, samo tren bio je dovoljan da osvestim svoju gordost. Svesna da nevolja ne bira na koga će se okomiti, naručila sam isto i za njega, nisam očekivala zahvalnost zauzvrat, već sam bila dovoljno zahvalna što sam izabrana da pomognem.

Trudila sam se da u događajima ne pronalazim sublimirane poruke, iako sam u više navrata poželela da su poneki susreti bili predskazanje onog što mi sledi kada se jednoga dana vratim. Ipak, nisam dozvoljavala da mi želja prevlada objektivnost, možda je trebalo, ali nisam, jer šta zna sudbina šta je stvarnost. I baš tada, kada sam otpustila sve, začula sam dobro poznate stihove legendarnog Vilija Nelsona koji su me pozivali da krenem dalje: “And I can’t wait to get on the road again, and I can’t wait to get on the road again…”